Коло

момак увелико, опсовао сам једном среском писару мајку... и тако неке ствари. — Ама све то није ништа, него онако кривично, је си ли ти што кривично учинио? — пита она скоро шалћући од страха. — Ама како кривично, шта сам кривично ја могао да учиним? То после подне и он и она провели су још горе... А вече, вече је изгледало као да су се скупили да чувају мртваца. Шапћу и једно и друго, иду као сенке и не гледају се у очи. То вече их раставља од сутрашњег дана, када г. Сима у девет сати пре подне мора предстати кривичиом одељењу. А како је тек тешка та ноћ била? Када је у позну ноћ већ савладао

жан и вамишљен да пође у канцеларију, јер је он као прнватан чиновник радио у неком хуманом друштву. Успут мал' није натрчао на трамвај, а два аута хтела су да га прегазе, док га је један бпцикл и дсжачио за ногу. Добро је још прошао како је ишао замшпљен и ошамућен... Шта му све вије прешло преко главе због онога лозива из кривичног одељења. У канцеларији није умео ни да се нотпише честито, а камо ли да што Још и ради. Узме акт преда се, умочи леро, повуче црту па тек застане и замисди се: — Кривично одељење... Шта амам Ја са кривичним одељењем? Падају му на памет безначајне ситнице, присећа се неких ситних догакаја, али све то нису кривице, све то иису ствари за које се одговара. А повив гласи тек за сутра ујутру; ко ће жив дочекати сутрашње јутро? И док брине у канцеларији, госпа Милка нервозно шета из собе у 1обу, нити уме да се скраси, нити што да уради. Од осам јутрос, како је преставила ручак, три пут га је до девет посолила. — Шта ли је то, Воже, Сима учинио? — била је једина мисао која ју Је сву обузела. На подне им је ручак прошао као ногребни ручак. Ћути он, а ћути она; Једе он оно три пут посољено јело а н не примећује ништа, а она грешни ца и не једе ништа, већ само гута жнедле од пљувачке. — Па добро, Симо, зар се баш никако не можеш да сетиш шта си то учинио? — запитаће га најзад она, колико да каже што. А он само хукне и резигнирано слегне раменима: — Не могу! — Па почни редом, још из детиљјвтва да се сећаш — вели му она. И он вапне од најранијег детињства и прибира сећања не би ли што у прошлости наишао. — Сећам се, још док сам био мали, украо сам од комшије пар голубова превртача, Па онда, еј, био сам већ

саи госпа Милку, она је страшан сан снила. Како Сима дочепао се неког великог касапског ножа, па сео на сред дворпшта и буљи очи и оштри нож о један камен. Па наишла њена мајка и, сасвим нежно, матерински га пита: „Симо, сине, шта радиш то?" А он сикну као змија, зашкргута зубима, па дочепа њену мајку и поче да је коље као пиле. Госпа Милка врисну у ону, па скочи из кревета будна, али буновпа и бледа као да су је змије сисале. — Шта ти је? — пита је Сима који још ни ока није склопио. — Зар си ти ту? -— пита га она узневерено и чисто не верујући ни сама себи и умирује се тек кад својим очима виде да Сима никога не коље. И док она тако сања страшне снове, дотле Сима никако да заспи, већ се будан преврће по постељи и презнојава се и хукће као ломомотива у8 брдо. Кад су ујутру устали из постеље, изгледали су и једно 'и друго као мученици. Сима је крупним корацима шетао из собе у собу, пушио цигарету за цигаретом и нити је чуо нити видео шта се око њега збива. Најзад сказаљка, на зидноме сату догура до осам па крете и даље и полако, тихо, неприметно обележи већ осам и четврт. Још мало па Сима треба да крене, али, пре но што ће кренути, он се одлучи на нешто. — Милка, — рече он некако потресеним па ипак свећаним гласом Милка, као што видиш, време је да ја идем. Време је, али пре но што пођем, ја хоћу да ти кажем нешто. Ноћас сам се целу ноћ ломио, целу сам се ноћ борио са, собом, целу ноћ нисам спавао и одлучио сам да ти кажем, да ти се исповедим. Госпа Милку прођоше црјшм телом жмарци. Ко зна какву ће крваву историју ћути сада; ко зна какав ће се злочин открити сад пред њоме? — То што ћу ти речи уверићеш се и сама да је само једна интрига и, ето, вбог те интриге можда ме и зову у кривично одељење. Може се десити и да ме ухапсе, може се десити и но-

утрос рано, док је г. Сима пио јутарњу кафу код куће и прелиставао јутарње новине, наиће жандарм-позивар Управе града Београда и предаде му један кратак повив са три црвене штрикле. Позив је био из кривичног одељења, и г. Симу при потписивању реверса штрецну нешто. Нека брига одјутрос осенчи му тако ведро чело и он узе постављати Себи питање: шта ли би то могло кривично одељење њега да зове? Госпа Милка узе такође са стола повив, прелете га погледом, па јој се задржа поглед на Сими: ■— Шта ли то може бити, Симо? ' >— Не знам! — слеже он раменима. — То не може бити обична ствар, кад те зове кривично одељење? — Не знам! — одговори г. Сима и роново слеже раменима. Диже се затим г. Сима, онако бри-

вине да пишу о мени, може се десити и да ме фотографирају, па зар аије онда боље да од мене чујеш него од света или из новина да сазнаш? — Говори, говори, несрећниче! дршћући шапће госпа Милка, а нека је језа подузима целим телом и презнојава се као да је у купатилу. — То је било, Милка, пре две године. Ти си отишла у бању а ја сам остао код куће. Код нас је била у служби она Јула, зна.ш она мала Јула... — Па? — учини госпа Милка и диже главу — Па то — збуни се г. Сима — била је у служби мала Јула, а остали смо сами код куће .. — Ију! Ију! — врисну госпа Милка и сад јој се г. Сима учини сав крвав као Џек-трбосек и она се згрози гледајући га. — Чекај, молим те, да ти објасним ствар, па ћеш видети да је то само једна интрига. — Ама је л" мала Јулка била ту? — Јесте! ■— А је си ли ти био ту? — Јесам! — А јесте ли сами били у кући? —■ Јесмо! — В, па, каква ту интрига може бити? — Ама, чекај молим те и оаслушај ме, па ћеш се уверити. Интрига ј^е оно што је затим настало. Дакле, ја и мала Јула остали смо сами. То се може СЕакоме десити. А затим, кад си ти дошла из бање, ти си ту Јулу отпустила из службе. Добро, и то се може десити. — Па добро, шта је то што се може десити? — Дакле, ту лежи сад интрига: та мала Јула сретне мене једног дана на улици и приђе ми па вели: „Шта ћемо да радимо, г. Симо, ја сам у другоме стању?" — Ју? — поерну госпа Милка и дочепа столицу да му натакне на главу, али се сети да мора тога часа да оде у кривично одељење па се уздржа. — Ал' веруј Милка, да је то само једна интрига и ништа више! — Ма каква интрига, Бот те убио да те убије. Зар дете интрига? — Веруј да је интрига и ја мислим н>у су сада подговорили моји непријатељи да ме тужи. —• И зато те зову у кривично одељење? — Ја мислим зато! — Иди, иди, тамо ти је место! Иди, па ако ти они не суде а ти знај ја ћу ти судити. Изаћи ће ти мала Јула на нос! — Интрига, богами!

— Иди кад ти кажем! Иди ми с очи-. ју! А отуда из кривичног одељења, ако те не окују и не баце у тамницу а ти право кући да се вратиш. Јеси ли разумео, право кући! На овоме позиву што си га добио има само три штрикле, а на моме позиву, упамти то, има шест црвених штрикли. Г. Сими изиђоше нред очи свих птест црвених штрикла, и он, оборене главе, крете у крпвично одел,ење, а госпа Милка испрати га до каштје пљујући га успут. II сав испљуван и сломљен г. Сима ноће у кривично одељење да чује можда свој велики грех... Оп је успут замишљао себе са рукама везашгм на лећима, а крај њега мала Јула такоће са рукама везаним на леђима и дваг наест жандарма терају их Теразијама. Па онда замишљао је окове на ногама и већ их је био осећао те му се чинило да не уме ни да корача како треба. Једва та.ко корачајући он стиже у кривично одељеље. Иред вратима иза којпх ће малочао чути своју судбину, није дуго чекао. Писар који је ствар ислеђива.о, примио га је мећу првима и саопштио му да по његовој, г. Симиној гужби, коју је иоднео прошле године, није могло да се угврди да му је млекаџија, као што је г. Сима у тужби тврдио, украо куче. Према томе, полиција прекида даљи рад по томе предмету, а г. Сима, ако налази да има каквих доказа, може поднети кривичну тужбу. .— И то је све? — прошапута г. Сима — То је све! — вели му писар и нуди му да потпише саопштење. Г. Сима даиу, али паде му нек.и тежак терет са душе и, пошто потписа саопштење, пође поузданим кораком кући да обрадује жену и да јој саопшти да су узалуд страховали дан и ноћ. Пође, али се успут сети да он у ствари не иде кући, већ сад тек у кривично одељење и поче поново да се презнојава а онај му се терет попе поново на душу. — Шта ми би да причам о малој Јули? — пита се Сима и корача као осуђеник кад га воде на вешала. Стигах) је већ и до куће, али је застао пред вратима и ломи се да ли да уђе, да ли да не уђе. Његова рођена кућа учини му се као Управа града Веограда и он погледа више капије не пише ли можда: „Кривично одељење". И док се он тако ломи и бори са собом, спази га госпа Милка кроз прозор, отвори га и сасвим иследпички викну отуд: — Улази! И — он уђе. Нека му је Бог у помоћи!

Ускршње коло у селу Стрмостен, у Ресави, код Деспотовца. (Онимак: инж. Р. Отефановић)

ОЈ? ВР-АНИССПА&А ИУШИНА