Коло

15

ЗА ДЕЦУ, Д А СЕ РАЗОМОДЕ И ПОУЧЕ

Српско коло Нек се вијв, К'о тробојка Србадије ,., Будите нам ведри чили Ви Српчићи наши мили!

Тајна. веттина или, ако хоћете, принцип »Џју-Џицу" састоји се у томе, да човек слабе снаге мора бити у стању да нападпе снажнијега, и нобедити га, кад се у томе у неколико поелужи и снагом својега противника. Мало веће вежбање и стезање руку увериће свакога да ће се осећање бола, ако су мускули на руци стегпути кад нису били иапрегпути, и да ће се бол увећавати све више у колико противник буде подизао руку и напрезао мускуле. Кад ученик при вежбању буде неочекивано нападпут и увери се да ће га противник савладати, пајбоље ће учинити ако се одмах преда, јер ће на тај начин избећи узалудно увећавање бола. Јапанци имају више начина борења, али Зе мало таквих, после којих би се борба наставл.ала пошто су се противници већ раздвојили. Није донуштено, осим у случајима крајње потребе и нужде, служити се у борби и таквим начипима да се противник може разболети или постати богаљ. Зато се не треба чудити што Јапанци гледају на енглеско „боксовање" и „бокс" као на варварсТво, и што свој начин борења и борбе сматрају као једино достојан пристојних људи. „Џју-Џицу" и бокс » Последњих годипа било је мпого пренирке о томе који је бољи метод за самоодбрану — јапански „Џју-Џицу" или »бокс". — Врло је вероватно да ће Јапанац бити нобеђен у борби са извежбаним американским боксером, али само у том случају ако жутокозки Јапанац навуче па руке боксерске рукавице и ако буде примораи да се бори по свима правилима рвања. Али америкапски боксер биће у толико несумњивије савладан, ако изиђе на рвалиште са обавезом да се у борби придржава нравила „Џју-Џицу". Самурајски начин борбе није подесан за борбу са стиснутим песницама и још у рукавицама, коде су напуњене длаком. Јапапци се боре по правилу голом руком и нестиснутом песницом. Али ако американски боксер, висок 6 стопа, павуче на руке рукавице и изиђе да се огледа с малим и лаким (на кантару) потомком самурајским, и ако се оба противника буду борили сваки на свој начип, онда ће ако се узме да су обојица иодједнако извежбани у својој тактици, бити резултат само једап: победник ће бити узрастом мали Јаианац. Разпика између „Џју-Џицу" и јапанског борења У Јапану мора сваки морнар, сваки војник и сваки полицајац и орган давне безбедности учити и изучити прописани течај из „Џиу-Џицу". Сад, пошто су самураји престали постојати као искључиво војничка каста и кад је отворен пут за сваковрсии рад свима Микадовим поданицима, наука или вешгина „Џју-Џицу" постала је приступачиа тако исто свима, коЗи би желели да је изуче, па и странцима. Но постоји погрешно мишљење у многих Европљаиа кад мешају „Џју-Џицу" са јапанским борењем. Али то треба рашчистити, јер то није једно исто. — Треба знати да између ове две врсте телесног вежбања има неке сличности, али је сличност врло мала. „Џју-Џицу" било је у своје време омиљена забава и вештина у нлемства, а борење било је за прост народ. Јапански рвачи почињу се у своме послу вежбати већ у трећој или четвртој годиии свога живота. Малишани, за коде се нађе да су за то, васиитавају се на засебан начин и вежбају тако, да су гиганти кад одрасту. Сасвим Је обична ствар видети јапанског пеливана — рвача, у добу потпуног развића сводега, да је висок 1.93 метра. То је за читвау стопу више узраста обичног Јапанца.

Пошто је вештина „Џју-Џицу" престала бити тајна једне касте, рвачи су завидљиво гледали на њене лаворике. Прост народ, ситан узрастом, увек је са страхом гледао на рваче по занату. Пре неколико година извршено је у Токију, јапанској престоници, врло занимљиво огледање. Рвачи су извели из своје

средиие наЈбоље борце на рвалиште, а потомци самурајски са своје стране једнога човека, који је, но њихову мишљењу, био достојан претставник њихове вештиие у борби. Рвачи су се морали у борби служити својом вештииом и тактиком, а и претставник самураја имао је право да се бори по правилима своје вештине. Хиља-

де гледалаца слегло се да гледа ово надметање. По датом знаку кидисали су противници један на другога. И" шта б'и? Кроз 15 секунада, по секундомеру, рвач је већ лежао на леђима и нризнао да је побеђен! Што се тиче његове снаге и узраста, он је био узрастом виши за читаву стону од својега* противника самураја а на кантару два пута тежи. Од овога зпаменитога дана почео је у Јапану опадати и пропадати начип борбе простог народа. Рвачи, истина, још и сад изазивају неку радозналост у гледалаца, алц су спали на вашарске комендијаше, акробате. Има неколико година како је дедаи Јапанац пропутовао северо-америчке Савезне Државе и иобедио све америчке шамниоие, који су му изишли на мегдан. Мислило се да је то јанански атлет првога реда, али се до1сазало да је то био слуга јапанскога рвача, и то тек другога реда. Да је место слуге дошао његов газда, амерички би се атлети још више чудом чудили. С тим уједно треба знати да се у Јапану мисли да је мајстор, који је изучио „Џју-Џицу", физички много јачи пего ли најбољи рвачи из народа, и ако су ови миого виши растом и много тежи тежином. иЏЈУ-Џицу" као врло спожена и заплетена вештина Маса људи има који мисле да „Џиу-Џицу" није друго, но збирка разних гимиастичких и атлетских мајсторида и превртанија. Али греши ко тако мисли, јер трсба знати да у овој старод вештини има дубокога познавања и знања анатомије тела, начина за унутарњу и спољну хидротерапију (лечење водом), хигијене у кући и на отвореном ваздуху, и свих главних правила разумног живота и живљења. Говорећи истину, у овим речима све је речено и садржано. Неизоставан је услов за развиће сиаге нодесаи начин живљења. Јапанци много су претекли Американце и Евроиљапе у сваком погледу како треба озбиљно и паметно живети. У походу на Пекинг дапапски војиици весело су пешачили по петнаест мил»а. докле су војници амерички могли иутовати само по десет миља, ма да јапански војници не имађаху ни близу ону храну, коду имаду американски војници. Јапанци су у јелу врло умерени и паметни. (({Аај /I

#^®ила три леитирића: жут, црвен и Л бео. Летели су по пољани обасјаној сунцем,. с цвета на цвет. Допадао им се цео свет и волели се као браћа. Али, одједном се навукли црни облаци и ситне кипше капи почеле су да падају на земљу. Одлетели су једној булки и молили је: — Затвори нас у свој цвет да не покиснемо. — Црвеног лептира узећу, рекла је булка, јер има исту боју као и'ја. Али остали нека лете куд знају. Међутим црвенц лептирпћ јој је одговорпо: — Ако не примиш жутог и белог, нећу остати ни ја, и оделетели су даље. Долетели су до белог жрина:

То чаеовшЉ. одјекује, И Јова га кроз еан чује... Звук по соби. јечи, гуди Јовица ое мали буди. . . Отворио плаве очи, Оа постеље брже скочи. Јер не воли да лешкари То му бодрост духа квари... Хита одмах да ое мијс, Оам на руке воду лије, Сина паету он иа тубе, Четком лепо чисти зубе, Водом хладном преа свежи.

— Добри цвете, заштити нас од кише. Прими нас у свој цвет, бићемо ти вахвални. — Белог ћу примити, али остале нећу, рекао је крин. Ни бели лептирић ниЈе хтео да пристане на ову понуду, јер није хтео за изневери своје другове и да их остави на киши. И летели су даље, док нису стигли до лале. — Лепа лало, молили су скрушено лептири, прими нас у свој цвет да нас не би киша убила. — Жутог и црвеног могу да примим, јер су исте боје као и ја, али белог нећу. И тако ни лала није хтела да нх сачува од кише. И лептирићи су решили да дочекају кишу, али да се не раздвајају једни од другога. У међувремену сунце је сазпало колико се лептирићи воле и како заједно деле и добро и зло, па је растерало облаке и одјурило кишу. Пустило је своје топле зраке који су за час осушили крила покислим лептирима, тако да су могли и даље да лете са цвета на цвет и да у братској љубави и слози и даље живе. М. Ст.

Јер чистоћи увек тежи. . . Очешља се, брзо. ла-ко, Ко ваљано дете свако, Доручкује, душом дане, По доручку он устане... Захвалан је мами, тати, Па се посла свога лати: У торбицу књиге меће, Па у школу радо' креће. .. „Љубим руке!" — рече: „Збогом!" Преко прага крочи ногом Оде Јова право школи, Коју мали одвећ воли... И ви дуго не спавајте На Јову се угледајте! М. ШИБИЦА

Мслштва своме татици (У заробљенивдтву) Бого мили и драги, Најлепше те молим ја, Татицу ми добро чувајТо је жеља наша сва. Далеко си тата Благо наше све. Од Надице — Зоне, Твоје ћерке две. Наше мисли и мамине Крај тебе су увек знад Здравље Боже само дај. Молила сам црагог Богу! Да за Ускрс свога тату, . Загрлити могу, Сад ти тата поздрав шаљем, Да те чува добри Бога, Прими поздрав, Од Надипе И из дома целог твога! Књажевац, априла 1943 г, Надица Уљаревић, ћерка Богдана Уљаревића," водника I класе у заробљеништвЛ Офлаг ХШ Хамелбург

Чувар куле светиље

Можете ли да нронађете где се криЈе чувар ове куле светиље? Потражите га и лако ћете га наћи. дер је велики, ско-< ро колико и сама кула. РЕШЕЊЕ РЕБУСА В, и, шев(а), ре(п). дед, Е, ла(в), II, (т)ег о Р, (п)ећ, и = Више вреде дела него речт