Коло

Пред гвозденим вратпма ходника Редер још једном заетаде. Хајм такође. — Но, шта је, Хајме, запита Бергиус. — Ја миолим да се Редер ипак не вара. Неко мора да је на броду. Ако дозволите, ја ћу још једном да претражим унутрашњост лаће ... — Што се меие тиче, можете. Кад је завр)нио дежурство и предао дуданост свом офиднру, Бергиус ее завалио у наслоњачу у својој собн, али није могао да заспи, иако је био мртав уморан. На истоку је већ сваљнвало. Запалио је цпгарету и замислио се. Осећао је да су му нерви до крајњих гранида напрегнути. Затим је устао и изишао иа па.тубу. Наслопио се на ограду и загледао се у бескрајну ширину мора која се нази-

— Има ли ко овде лшв? повикаО је гласно. И одјеном зачуше неко пригушено стењање као да неко дозива у помоћ, а затим се све смири. Бергиус и Хајм остадоше без речп. Требало је неколико минута да св снађу п да нођу даље наиред. Ишлн су жорак по корак и наједном застадоше. Дошлп су до краја ходника. У; светлости Хајмове светлиљке угледа* ли су влажни зид ходника. На њему није било врата. — Ало, новика Бергиус, јављај се, ту смо... Ништа. — Дођавода, промрмља Бергиус. Неко ипак мора да је ту. Ако није у. ходнику, онда је у стражњем потна-! лубљу. Напред, да видимо. Алн у потпалувље нису могли да ућу из ходника. Уосталом, Хазм је с неверицом одмахнуо главом. Та просторија је била сувише мала да би се у њој могао сакрити човек, — Имате ли какав алат при себи? Хајм му пружи свежањ кључева и светил.ку. Изншли су из ходника^ и лровукли Се у средње потпалубље. Као што јс Бергиус претпостављао, улаз у стражње потпалубље, малу просторнју која је обично служила за оставу, био је затрпан сандуджма и џаковима'. Бергиус није ни иомислио на то да зовне кога да му помопте. У грозннчавој журби почео је сам да одбацу-јв тешке џакове и сандуке. Нај-зад су ниска врата била слободпа. Бергиус нокуша да нх откључа. Кључ је ишао у браву. Светлост лампе нала је најза-д У мрачну просторију. Запрепашћен, Бергиус узмакну назад тако да му умало светлиљка, није испала из руку. Човек који је лежао згрчен у малој просторији није више личио на човска. То је био живи костур у прњама од одела. Без речн гледалн су Бергиус и Хајм човека који је лежао у дубокој несвестици. — Нолумртав од тлади, рече најзад Хајм; — Вно још један, узвикну Бергиус управлјајућн светиљку у други угао.— Али, тај је већ мртав... — Дајте одмах два човека, рече Бергиус коме се од језе било стегло грло, пека их изнесу напоље. Само ложурите„. —"Зар ћете ви овде самн остати? — Зашто да не останем. Овде вииге нема тајне. Видите да је једаи мртав, а други без свести од глади ... Бергиус је остао сам с унесрећеннм људима. Споља се чуло. само равномерпо ударање морскнх таласа о бокове брода- Наместио је светнљку тако да је светлост падала онесвешћеном човску на лице. Узео му је руку да онипа пулс. Да, срце је још куцало. Колико је тај човек морао да нретрпи за последњнх дееетак дана, колико је брод без посаде лутао морем! Затим је прегледао мртваца. Груди непознатог бнле су црне од устајале крви. Да ли се овде налази решење тајне која је обавијала овај брод? Ностоји ли каква веза између мрље крви у капетановој кабини и ова два човека овде? Ко су ти људи? «Морнари, иобуњепицн или нутници које је посада опљачкала? Но оделу се то није могло одредитп. У сваком, случају овде је по срсди влочин. Гласови који су се ириближавали ирекииулп с-у Бергиуса у размишљању. Хајм се враћао у нратњи двојице морнара. Морнари су носили и посила. — Узмите најире овога, рече Бергиус показујући на онесвешћеног. (Наставиће сс)

У г РОМДМ ОД Ц.О ^ИИЦЕКЕРА

(3) ' (— Другим речима, рече Бергиус, моТЛо би бити да су вентили на дну бро да намерно отворени, и да је иесак. до .сада сиречавао да брод потоне? — Другог решеља нема, рече инжев >ер. Бергиус се замишљено играо наливиером, којим је малочас унео забелевгку у бродски дневник. Шта би све то имало да значи? Одакле она крвава мрља у капетановој кабини? Где еу бродске хартије, товарни лнстови, и остале исправе? Брод — како се видело по откинутим листовима зидпог календара — још пре дссет дана иа отвореној пучини напуштеи од посаде, ©држао се еамо благодарећи чудном случају на површиии, иако су му отвори на дну били, изгледа, намерно отвореии. Да ли воде има мање, пнтао је даље инжењера. — Нема. Али и не расте. — Добро. Онда ћемо сутра да претражимо магацине и просторије за товар. Можете ићи. Бергиус хтеде одмах да пође да заМени четвртог официра на стражи. Он је лично узео прву стражу, а официра је оставио да га замеии само док иретражи брод. „Заиста чудновати брод, мислио је Бергнус у себи. Прави „Летећи Холандез". Ако је инжењерова претпоставка тачна, онда је по среди нека зла намера. Али зашто су онда бродске машине остале недирнуте, зашто је остављено на броду довољно горива, во де и животних намирпица? Брод може да плови. Модерне је израде, свега ако је десет годипа стар. Са својих четрнаест чворова брзине може за неколико дана да стнгне у Хамбург. Али аашто је посада напустила брод? У стара времена многи брод био је жртва злочина, и море сакрнва миогу. тајну која никад није могла бити откривепа. Али, шта се десило у овом случају? Бергиус је баш био на вратима, кад иеко закуца. — Напред, рече Бергиус. Са чућењем угледао је пред собом подмазивача Редера. Лице Редерово било је уиезверено И једва је могао да говори: — Тамо... тамо ... муцао је подмааивач и показивао руком у правцу крме. Бергиус је знао Редера као мирпог и сталоженог човека. У толпко више био је изненађен његовим држањем. — Та говорито, човече, шта вам је? Шта се десило? — Онростнте. .•. иапустио сам евоје место иако сам у слузкби ... јер... јер... Бергиус махну нестрпљиво руком: >— Даље! — Тамо доле... хтео сам тамап да Иодмажем лежаје... кад наједном неко впкну. Сасвим гласно викну... На броду има страпих људи ... Бергнус се и нехотице машп за револвер. Ипак рече мирно коликогод је могао: — Да нисте сањали? — Не, госнодине капетапе, рече подмазивач који се мало смнрио. — Сасвим добро сам чуо, кад је пеко викнуо. Внкнуо је гласно и јасно, нисам могао да се преварим. Доћаво.ла, шта то треба да буде? — Редер, одмах на своје место. Лежајеви могу да се прегреју... А ја ћу да извидпм ствар. * Пред кабипом затекао је Бергиус Хајма. Наредио му је одмах да поће са п»им. ХаЈм н онако ннје био у служби. Сасвим позади у јсдном мрачном ходнику подмазивач застаде. — Овде? — запита Бергиус.

Ћутећп Редер климну главом. Влектричио осветлење горело Је и обде као што је проппсапо за све доње просторије бродова. Ничега тајаиственог, на први поглед, овде није било. Зидови ходника светлуцали су влажним сјајем под електричннм светиљкама. — Овде нема иишта сумњиво, рече Бергпус. Глас му је чудновато одјекивао у празној просторији. — Сада нема, рече Редср. — Да причекамо. Стајали су ћутећи, Хајм иза Бергиуса, Редер неколико корачаји иозади. Стајали су и чекали. Ништа се није чуло сем једноличног ритма машина, који се мукло чуо као из даљине. Монотоно, једнолично падале су капљице воде са зидова просторије на под.

Вергиус је склопљених очију напрегнуто слушао. Али, сем монотоног шума машина, капљања воде и шума таласа с.поља, ништа се није чуло. Или можда ипак? Тишнна је била толика да се чуло откуцавање џенног сата у Хајмовом џепу. Богзна шта је то Редер био чуо. Авети на броду свакако иема. Бергиус се помери са свога места. — Којешта, рече гласно. Глас му се чуо као да долази из гроба. — Кад неће брег Мухамеду, мора Мухамед брегу, рече Хајм. Метнуо је руке на уста и повикао гласно: — Хало-о-о!... Одговорила је само прпгушена јека. Притајеиа даха сва четворица су слушала. — Ало! Ало! повикао је Бергиус. Нпко није одговарао. — Има ли кога живога? Бергиус се осмехну. — Вн сте сањали, Редер. — Не, господнпе поручниче, рече Редер. Ја сам савим јасно чуо где неко запомаже. Ево ... ево ... зар не чујете? И Хајм је стајао напето ирислушкујући, алп Бергиус није ништа. чуо. — Но, Хајме, шта је? Хајм сумњичаво заврте главом. — Тја, рече пригушеним гласом. И мени се прнчинило да иепгто чујем. Али то је изгледа шум мпшина... — Сигурно, рече Бергиус. Уосгалом видећемо... Пошао је ирема излазу.

рала у свитању дана. Свежи морски ваздух пријао му је и освежавао га. Иаједпом се Бергиус трже. Поред њега је неко бпо. Осетио је јасно да му је неко додирпуо ципеле. Доћавола! Мало црно маче нлело му се око ногу. Бергиус «е саиг/о и узео га у руке. Маче је било мршаво и слабо и тихо је мау-кало. Бергиус га номилова нежно. — Дакле, тн си тај дух кога тражимо, рече са осмејком. — Сигурно си гладаи... Хајде да те нахраним. У својој соби нашао је Бергиус остатке своје синоћње вечере и дао их мачету. Са уживањем је гледао како пожудно. једе. Затнм га је савладао умор п ухватио сан. Није знао колико је спавао, кад га неко дрмну. — Шта је? Ко је? То сте ви, Хајме? Одмах је уочио да се нешто важно десило, јер ,је Хајм стајао пред њим блед и узбуђен. Није -код њега било више опе самоуверепости и нрпбраности као увек раније. — Опет се пеко јавља, господине капетане. Чуо сам св»јим ушима. Јечн и заномаже... Бергиус се одмах разбуди. С чуђеп,ем је погледао маче које је спавало поред њега и брзо устаде. — Да ли је то могућно? — Јесте, ја сам сам чуо. Некога има доле у ходнику. — Да видимо. Имате ли светиљку са собом? — Имам. Бергиус је лрви ушао у ирачпи ходник .