Коло

8

Кристијан је отајао још тренутак, а онда климпуо главом као да заврптава своју мпсао, полагано се окренуо и изишао нз собе. * Крајем недеље добио је Кристијан Јохапсен рачуп од једпе велике фирме радиоапарата на педесет хиљада марака. Оригииалне поруџбепице пије било. Знао је одмах да је но среди неки пооао љеговог брата. Кристијан је одбио да рачун ионлати. Но већ у петак саошптно му је прокуриста -Кригер, да је Норберт па редио да се та суМа прокилгжи за рачун н.егове банке. А већ у току идуће иедеље препричавало се у Хамбургу, у круговима који су се заиимали за положај фирмо браће Јохансен, да је Норберт Јохалсен ноклонио глумици Валерији Дибоа, која је била марве позната са платиа а више због свог окандалозног начина жнвота, скуподену огрлицу у, вредностн од 45 хиљада марака. Кристнјан је знао да је то тачно. Алп ни то иије било најгоре. Јоиг сграшније је било да он више није осећао у себи снаге да се бори са својнм братом. Решно је да но сваку цену оде на дан-два негде да би се смнрио и оиоравио. Иако је то било у пеку руку бегс.тво од ствариости, другог излаза није бпло. Кристијан већ две године иије имао осуотва и сада је и живчаио био начет. Хтео је већ, нако би то могло да буде судбоносно, да пусти етвари да иду својим током ... Да би"се мало ирибрао, пошао је у пристаниште да прегледа магацине Фнрме. Кристијан је волео пристаниште и љегову прпвидну збрку. Стајао је дуго на кеју и иосматрао живот прпстаништа. Миогобројни бродови, укотвљени на кеју, љуљали су се на таласнма мора. Ту је Кристнјан увек осетно мирис далеких мора и земаља и нуипм грудима удпсао свежи, хладни мирис мора. У том тренутку позавидео је морнарима и обалским радницима који су, после свршена но. сла, седели на огради кеја са рукама у џеповима и лулама у устнма. У собпцн чувара магацпна горела је мала гвоздепа пећ и било је топло и пријатно. Чувар је био човек на овоју руку, са морнарском брадом и вечном лулицом у устима. — Добар дан, госиодине Кристијане, рекао је кад је угледао свог шефа. Хладно је напол^у, јел' те? (Наставиће се)

РОМАМ ОД Ц.О.БИИДЕ^ЕРЛ

0) То исто осетио је Крпстијан и у вн31и свога брата. И тамо су биле нагомилане разне скупоцене ствари, и тамо је владала раскош, али и — ледена хладноћа. Док је Кристијан стекао иаклоност лепе жене својом уздржл>ивошћу н пажњом, Норберт се није устручавао да је узме на основу коцКарсжог губитка њеног оца. — Слушај, Норберте, продужио је Кристијан носле краћег размишљања. Треба отвореио да разговарамо, јер не. ма више одлатаља. Морам да ти кажем да немам намеру да ти прописујем како ћеш приватио да живиш ... — То не бих ја ни дозволио ... — Али те озбиљно молим да у будуће не жртвујеш интересе предузећа својим прохтевима. Молим те, немој да ме прекидаш. Ја сам до сада водио сам бригу о бродарству, а тебп сам препустио остала предузећа. НаДао сам се да ћеш благовремено увидети да су времена ипфлације прошла, да ћеш та нредузећа постепено напуштати да бисмо избегли веће губит. ке.' И сам знаш колпка су предузећа запала због тога у тешкоће. Криза је у пуном јеку, а ти још увек вучеш та предузећа и оптерећујеш бродарство. Наша. имовина и име су на коцкп. Не могу више дозволити да се губици твојих предузећа покрпвају из прихода нашег бродарства. То би било једно. Друго — још горе — је, да ти у последње време и своје велике личне издатке покриваш из касе бродарства. То не може даље тако да иде. Ти си до сада избегавао да ја нотписујем признанице за те издатке, аЛи у будуће то неће ићи. Наше предузеће стоји на ивици пропасти п још један такав посао као са Саичезом и ми ћемо ... — Ништа нећемо, упаде му у реч Норберт на чијем лицу више пнје било осмеха самопоуздања. Предузеће не стоји тако лоше како ти претставл>аш. Мп имамо по магацинима доста старе робе које треба да се ослободимо. Треба само наћи купца. Сем тога, ја ћу да набавим и веће количине пове робе која данас има велику проЈзУ. Са Санчезом нисмо имали среће, али ни ту не бисмо ништа изгубили да си ствар препустио мени. А што се тиче твога мешања у мој приватни живот —->ги си и сам у почетку свога свечаног говора био рекао да не желиш да ми"дајеш лекције. Уоста-

дужпост тешити једну јадну, напуштену жену ... Враћа су стајала неп<)средно један према другом. Стегиуте вилице Кри стијапове подрхтавале су од беса. Сваког тренутка могао је да избије сукоб. — Одмах да си ућутао, рече Кристпјан једва се уздржавајући да не плане. Са Норбертовог лнца нестаде оомејка. Мирно је сео, дохватно цигарету из кутије пред њнм и запалио је. Али рука којом је принео запаљену шибицу цигарети видљнво је подрхтавала. — А ти, молим те, одмах да одеш! рече најзад.

— Учшгао сам то у интересу пашега предузећа, Норберте, рекао је _ најзад с муком. Норбертов смех деловао је па њега као ударац пеоницом. — Ха-ха, у интересу предузећа! То је врло лепо од тебе и ја сам ти врло благодаран, драги брате, за овакве Услуге. Свакако си се исто тако у иптересу предузећа постарао да се ннформишеш и о Валерији Дибоа па си прнчекао док се ја макнем па да све то испрнчаш мојој жени? Бахп ти хвала, Криотијане! Врло је благодарна

лом, ја то не бих ни дозволио. Мени не треба тутор, драги мој... — Не желпм да ти будем тутор, али нећу у будуће дозвољаватн ни да трошиш приходе предузећа на своје берлннске нријатељпце. — Ах, тако, рече Норберт иепријатпо дирпут. — Дакле, већ ме контролишеш и у Берлину? Драго ми је да то знам. — Нико те не контролише, прекиде га Кристијан чије јо стрпљење било при крају. Већ сви врапцн са кровова зпају колико си пара потрошио на

госпођицу Валерију Дибоа. Ја ти то не бих ни пребацио да ниси пре четири недеље обећао да ћеш водити ви ше рачуна о положају нашег предузећа... Норберт стаде иза стола, н одједном прсну у смех: — Сјајно. Баш ти си се нашао да ми пребациш да се не држим свога обећања. Баш ти. Крнстијан пребледе. — Или ћеш можда да одрекнеш да си у недељу посетио моју жену Илзу, и то баш док сам био у Берлину. Кристијан је једва могао да сачува свој мир и прпбрапост.

да ме је онамо вукла нека невидљива рука. Месечев срп обасјавао је својом бледом светлошћу исушено корито реке. Ишао сам иасумце. ираво. надајући се да ћу наједном угледати сребрни трак воде. После '^угог времена — за мене ј© то била читава вечност — угледао сам шуму на супротној обали реке. Обала ' 1е била све видл>ивија. Једна срушена топола лежала је преко једне јаруге. у самом кориту. Обала је била обрасла густим шипрагом. џбуњем. трском и рогозом. Опет сам морао да станем да ее одморим. Олушао сам свечану тишину ноћи, у којој сам се осећао ближе Богу и вечности више него икада у свом животу. Зар ћу умјзети од жеђи у кориту једне велике реке? Зар ће мо|е исушено тело да однесу таласи набујале реке? Немогуће! Још једном. напре-д! И једва сам учинио н.еколико корака. кад застадох као укопан: шумним ударпима крила подигла се из воде једна дивља пловка! Чуо се јасно пљуеак воде. Отајао сам на. ивипи једне млаке са свежом. хлалном. божанетвеном водом! Потресен пао сам на колена и захвалио Богу на чудесном спасењу. Онда сам извадио часовник: пулс ми је ударао сасвим слабо. свега 49 удара у минуту, А з^тим сам пио и пио — иепочетка еасвим полсу;ано. а онда. све брже и брже. док најзад нисам привремено угасио прву жеђ. После неколико минута пулс се попео на 56. Руке које су ми биле суве као Дрво. омекшале су поново, крв је почела лакше да тече кроз жиле. чело ми се овлажило знојем. ЛСивот ми се учинио лепти него икада пре у животу . Поново сам се нзпио воде размишља1ући о мом чудееном спаеењу. Да сам прошао само 50 корака више лево или десно. не Оих

нашао воду. До друге баре било је можда и десет -километара. А толико не бих могао више да пређем. Ухватили би ме изнуреност и сан из кога се не бих никада више пробудио. А сада по Касима који ,1е на еамрти! Њему је потребна најхитнија помоћ. Напуиио сам своје чизме водом, обесио их на држаљ лоиате и лаким кораком се упутио натраг у шуму. Била 1е помрчипа као у рогу и трагови се нису видели. Викао сам из свега гласа: ..Касиме! Каеиме!" Али. одговора није било. Накупио сам сувог грања и запалио велику ватру. Пламени 1езици дизали су се високо у кроптњу топола. Касим ни1е могао бити далеко. Да не бих залутао у шуми. о«гао сам на месту. у близиии ватре, легао и заспао блаженим сном. Чим Је сваиуо дан. похитао сам да на« ђем Касима. Нашао ^ећм га онако како сам га оставио. — Умирем, шапутао 1е 1едва чу.1ним гласом. Кад еам принео чизму е водом ка уетима. оживео 1е поново и испио сјзу воду у дугим. пожудним гутљајима. Ретиисмо да заједно одемо по баре., У пустињу нисмо могли да ее; вратимо: тхелу недел>у дана нисмо ниттгта тели и сада кад смо угасили жеђ по.1авила се глад. А веровали смо да су наши другови у пустињи већ помрли. Касим 1е био тако слаб да Није могао одмах да поће за миом. Пошао сам даклв сам. Много часова сам, тражио узалуд да наћем штогод за јело. Најзад сам у близини баре легад умораи у грмље. метнуо чизме под главу и заспао каменим сном. Од 1 ма.1а нисам честито епавао. Кад сам ее пробудио био 1е већ мрак. а у пуетињи 1 1е беснела пеилана бура коЈа Је почела дан раније. Глад ме је та-

ч ко страховито мучила да сам покушао да ледем траву и нвеће. Бара ле била пуна пуноглаваца. Били су горког укуса. али ја сам их лео. После те „вечере" накупио сам грања- да подржим ватру и завукао се опет у сво1е скровиште. Размишљао сам о томе како бура ко1а бесни бапа први покров на л^уде и камиле мо.1е експедиције. Седмога мала у свитање извукао сам се из гуштаре. напуиио чизме водом и кренуо према 1угу, Но после неколико чаСова хода биле су ми ноге тако рањаве и пуне жуљева да еам морао да исцепам своју кошуљу да превшем ноге. Колике ли радости кад сам на обали наиитао на 1едан тор за овце. Тор 1е, разуме се, би;о празан и давио ниле био употребљаван. али .1е цпак одавао. да у гпумама живе Пастири и чобани. Ручак се састо1а0 од траве и изданака сите и вогозе. Поеле ручка кренуо сам даље на луг. Око 8 часова издала ме 1е снага. Потражио сам оиет склоииште V грмљу под тополама и наложио по обича.1у ватру. Ништа ми друго ни.1е остало него да мирно лежим, да буљим у ватру и прислушкулем таланствеие шумове у шуми. IIа треиутке ми се чинило да чу.јем пуцкетање сувих гранчица и цтуњање по шуми. Али пошто сам се на. тако .чудесан начии спаеао од смрти. нисам се више болао ни тигрова. Било ,1е 1отп мрачно кад сам 8 мал'а устао и потпао да тралшм пут у шуми. Нисам далеко ишао кад сам наишао на чистину и поново угледао неприлатељско жуто петпчано море. Вратио сам се натраг у корито реке где сам у сенци ледне тополе провео врели део дана. Онда сам кренуо да.ље држећи се овога пута витпе десне обале. Кратко време пре сунчаног заласка застао сам изненаћено пред оним што сам угледао: сасвим свелси тра-

гови два босонога човека и четири магарца у правцу севера* оцртавали сл' се јасно у песку! Пошто ниле било изгледа да бих путнике могао стићи. иошао сам ТРагом у суиротном правцу. Ишао сам брже него обично. Већ 1е сумрак иадао, кад ми се учини да чу.1ем неке необичне глаеове на 1еднол брежини обале. Отао сам без даха да прислушкујем. но шума 1е тајанствено ћутала. Можда 1е то била каква птица, звонарипа или кос. помислим и кренем даље. Но одмах затим стадох као укопан: еасвим 1асно чуо еам човечли глас и мучање 1едне краве'. ПГго сам могао брже навукао сам своте мокре чизме на ноге, похитао кроз шуму и за неколитсо минута нашао се на чистини, на коло1 1е између дрвећа Пасло етадо оваца. ГТастир 1е ста.1ао као окамењен кад ме ле угледао. Онда се нагло окренуо и нестао у цбуњу. После краћег времена вратио ее еа 1едним стари.1им човеком. Испричао сам им сво.1у судбину и замолио их да. ми таду хлеба. Они нису знали шта да мисле о мени. али су ме ипак одвели у колибу где су ме нахраиили' кукуиузним хлобом и млеком. Оледећг дана наотпла су два трговиа, који су ме обавеетили да су лан раниле наишли на обали. на т«дну белу камилу и човека ко.1и 1е умирао од жећи. То 1е био Ислам Бај! Оледећег дана полавили су се он и Каеим пред мо.1ом колибом. Мол верни Ислам спасао 1е све моје цртеже. мапе. нешто инструмената и путиу блага1ну. Ватра колу сам био наложио код првих топола дала му 1е поново снаге за живот. Били смо спасени. Друга два члана натпе експедици1е и камиле заувек 1е покопала пустиња . . , р- Крдј —