Коло

17\

(Репортажа » Копа« из Рима) Рнм, печетком млЈа ли знате, можда за, леку варош на овој нагаој земЈ љи где вода непреетано отиче, где многи и многи извори из даиа у дан, већ вековнма, дају своју бистру воду, а но зградама се чесме често остављају отворене?. По зеленим парковима, где скривене статуе малих Вроса са ђаволастим осмехом на лицу и снремиом стрелом на луку, чекају да иријатним болом ране нечије младо срце, жуборв невидљиве фонтане, Од кривудавих, полутамних, уских старих улица, па све до најживљих артерија и великих пространих тргова — свуда по неки природни извор; кога је вешта људска рука и уметничко око иретворило у дивну. фонтану или чудну чес.му. Који је то град, да ли можете да се сетите? Да није нека већ давпо нестала варош, да није само плод људсг.е уобразиље, град из старих. прича — можда из „Хиљаду и једне ноћи"? И јеете и пије, јер стари је заиста то град, прастари, али је об.укао ипак рухо садашњнцв и узео данас облнк најмодерније престонице. Да, Рим је т», етари Рим, „град на седа.м брегова", или „град извора л водосвока". Љубомир Малеги ,

X — Зар вас не потсећа ооај цео фон. тане Најада, на нешто вилинско, вилењачко, на чудна бића из мрачних гиума среднзега века? 3 — Недалеко од Мусолинијеве Палате Венеције, на мирној Пијаци Арацели, груиа дечака, умроно ослоњена на к,амени стуб иросипа своје увек пуне крчаге, да би се вода из њих излила даље у све већи и већи базен, и мешала се и стаиала са осталом водом. \\ — Фонтана корњача. На Пијаци корњача у другом делу Рима група веселих воден*ака и вилењака, сједињена са љигавим воденим чудовиштем шкољкама и корњачама даје јединствену слику ове фонтане. 5 — Кад, већ уморни од дуге шетње, одете иредвече да се одморите у мирној околини храма Светога Петра, иошто сте ирешли једним од многобројних мостова на Тибру, и увек гледајући високу куполу Храма, која вам служи као водић у замраченом сплету

многих улица, сешћете, најзад, на некњ камен, на иијаци пред Црквом. И дои сунце иочиње да обасјава други крај земље његова ватрена кугла полако нестаје, а коси му зраци шаљу ссој иоследњи топли поздрав на Рим ви, гледајући чудну игру водених капи, уморно наслоњени на један од стубоеа који окружују Пијацу, посматрате две велике гбонтане и Обелиск на Тргу Светога Петра у последњем сумраку тога ДСМи.. ^СнимЦкТ . В. О А.)

1 — У самом центру Рњма, или боље у једном од центара града, јер се за РиМ не би могло рећп да има свој. центар ■— или је то варош без центра уоиште, или, што би више одговарало стварности — варош са више центара. Јер где год би се човек окренуо свуда је у ствари центар, иа чак и код цркве Светога Петра тамо са друге стране Тибра. У једном од центара, дакле, на Пијаци Еседра, високо у азурно небо Рима баца млааеве свеже воде фонтана \\ајада џ смело скулиторск# дело, силет чудовишта из бајки и тамног иодземља_ и младих Најади у чудној игри. И док се водене капи иреливају на сунцу у стотинама шарених бо)а, пролазник застаје да се Кутећи диви овом једилству меса ч крљушти, крви, камена и — воде.