Коло

— Знаш, тата, нола-зећи са часа, Вролазио сам иоред твоје капцеларије, и узгред сам се попео до тебе ... — Да, али ти знаш врло добро, да : ја не волим да ни ти ни твоја мајка долазите овамо само због једног: „да" или „не". То је рђав иример за чнновнике... Најзад, ка-д си већ ту, узми цигарету и седи. Миле узе цнгарету, али не седе. Зајим ириђе прозору, и не окренувшп се према оцу, рече:

Алн, Миле се није окренуо. Он је дал>е, налакћен на нрозор, гледао доле на улицу. Требало је дуго времена док је господин Павловић уснео да се савлада. Али две страшне мисли у тај час овладаше њиме ... „Мира је мртва" ... а затим ... „Да Миле није отворно прозор... или. да, се окренуо..." А онда: „Чудновато да се још не окреће од прозора ..." И одједном господид Павловић ра-

Заробљвном брату Слобоцану Ђорићу из Бивоља — Крушевац

Колико пута док последњи акорд Старога звона Олуди у даљипе Док летњи сумрак па крилима лаким Вечујно жури с оближње планипе

Сви су далеко, отац, мати, сеја А опи су ти од свега најдражи.

Знам да те силно маме .родна поља. С коликом чежњом све па тебе чека Док слушам песму песташне чобанке Све је то жељно -твојих вредних руку Што на починак гони своје стадо Твог звонког гласа и уздаха мека Седећи сама, крај огњишта старог Тде некад са мном седео си радо.

0 како често твој „Дорат" зацвили Осећа да си далеко од њега Мислим на тебе, са главом на крилу А стари долап престао да кружи

Ја се сва преди.ч сањарењу неком Док стари зељов песметано спава Крај мојих иогу у пеџелу меком. 0, како болно мисли хрле к теби Како те нежно милују по коси Колико чежње овај благи ветрић Од мене брате, теби сада поси. Видим те самог у суморпом куту ТРикога нема да ти бол ублажи Крушевац, јула 1943.

Ма да над браздама влада јака жега. Из заноса ме трже лавеж па$а Санане очи ја подигох лено . Уморна мајка са посла се враћа Док отац с кола стоварује сећо. Колико пута, ја мислим на тебе Док акорди звона блуде у даљипе Док летњи сумрак на крилима лаким Печујно жури с оближње планине. Анка Павловић

зумеде: Миле зна све. Ма како да је чувао тајну, љегова велпка љубав није се могла сакритп. Он није ннкад учинно нпшта неиромишљено и пред својима је показивао равнодушност према Мири Мирковић. Међутим, овај дечко је наслутно. Иначе, зашто би тада дуго остао окренутих леђа? Он је предвпдео. Он је све предвндео. Он зна како је дубока та грепша љубав његовог оца. Без икакве сумље он је само ради тога дошао. Познв у биоскоп бпо је само изговор. А п пут са часа не црди овуда. Ои је дошао нарочито. За ту новост он је морао сазнати пре поласка на час. Мора да је теко телефоппрао, или .је нека пријатељнца дошла да његовој жени саопшти ову вест. И тада, слушајући то, његов сии је сигурпо иомислио: „Боже мој, кад тата то чује-.. !" Тата ће то дознатп оД маме, довече, кад се буде вратно. А када то чује, усне ће МУ задрхтатп, крв ће му јуркути у главу и он ће узвикнути: „Мира!" потом ће задрхтатн целпм телом п на његовнм бледпм уснама м-> гле бп се прочитати речн које ннје смео изговорнти: ..Мира ... љубав моја.А онда, мама би све разумела. А то пе треба да се догодп. И Мнле је дошао Можда је, збуњен, стајао пред његовим вратима неколико минута ире него што је ушао. Али, је требало рећи. Вечерас, кад му мама саопшти ту вест, тата мора да остане мнран. Како је још увек Миле био окренут прозору, чекајући да се тата -смири, господпн Павловић посматраше његова дечачка леђа која као да су хтела од свију сакрити грешне патње његовог оца. И бескрајна нежност, ностиђена и мила, обузе га. иамах. Оп хтеде "да узме свог сина у наручје, да га чврсто загрли, да га замолн за опро-

штај и да му захвали. Ои га пежно зовну: — Миле... Али, то су ствари о којпма се не говори. То је њихова тајна. Миле узе књиге и пегледајућп у оца само рече: — Тата, нећу внше да ти сметам. Довиђења. Гледајући га топло господпн Павловић рече пригушено: — Хвала ти, мали мој, што си у проласку навратио до мепе...

Песма другу ГЛ Аутор ове пеаме. Сретен Ђ. Обрд,довић, жив^ као земљоралник у Бадљевду на имању. свог она. Млади седзак испевао је нскошгко занимљивих, топлих- песама. $јако је потпуни самоук. Никада више нећемо нас двоје. скривати се мионим сокацима села. да гледамо- с чежњом на , цуриие своје да нам пруже страсно своЈа уста врела. Нјјти ће нае више икад зора плава затећи пијане од љубави страсне. Докле цаше срце заморено спавп. са усана лете звуци песме јасне. Тебе сада чека живот тих и мпппп фамилија скромна, породична сре!: ; а меие живот пустолован, силан доживЈБ^аји. бол. 1'ад, и несрећа Ти ћеш зими друже V вечери л.\ • занееено гдедат' у женицу своЈу а ја ћу тужав, попееен од туге обнављати тужиу успомену твог\, Сећаћу се наших прохујалих жел.п сећаћу ее свих поружених снова пробдевених ноћи лудога весеља и еањања наша за времена нова Сећаћу ее свега у вечери дуге. V очима мојим заблистаће сузе. 1фоклећу ти жену у чаеима туге. немилоено што те од другова узе. Сретен Ђ. Обра-до1ш& Бадњевац. 1'ула 1943

СУ Цсуиа Г\\Аше'' С -ХоЛОРОЊ\Л^

Отпгкринувши врата, служитељ рече: Господин Мнле је ту, господине. — Мој син? Господин Павловнћ иабра обрве. Миле уђе. Дечко од осамнаест година, '<бж> је плав, блед и озбиљан. Ушао је гологлав, посећи под мишком неке школске кљиге. — Добар дан, тата, рече он. — Здраво. Дакле, шта има? — Па, нема богзна шта, одговори^ Миле. Али, његов глас звоиио је некако Ч удпо , и, док је остављао своје књи1е на једну Столицу, — говорећи окрецао је леђа оцу. — Ратко ме је позвао да ндем ве^ерас с њим у биоскоп... па сам дошао да те пптам могу ли ићи... — И само због тога си дошао? 0 томе си могао просто да известиш маму... — Чудно како ти не смета у раду ова хука: аутомобили, трамваји .. . Затнм, држећи се за завесу, наставп: — Умало не заборавнх ... Мдасовићевима се догодила несрећа, возећи се из села где су сад на одмору, кола су се превриула и ... госпођа Мира ... је погинула. Гооподин Павловић се упола подиже, усне му задрхташе а крв му нагло јурну у главу — Мпра !.. Мнле га није могао чути, јер је у истом тренутку један камион протутаао улицом. Али да се окренуо у том часу видео би једног скрханог човека како је тешко пао у фотељу, дрхћућп целим телом ... и на његовим бледпм уснама прочитао би речи које су га толико узбудиле. — Мира ... пријатељнца драга... љубав моја једина .. !

Ретко лспу и изразиту главу и.ча џестор паших уметника, вајар и акил -шк >.. Ђока Јовановић. Ма да већ зашао у дубоку старост г. Јовановић је још н«>к чио, кпспак и ведар, а његов поглед, испод густих белих обрва, јасан и дубоко проницљив. То је поглед вајара који већ многих децепија посматра н испитује ЉУДСКе ликове. (Снимак: А. Симаћ)

НА ТТЈИ ПОРТРЕТИ