Коло

15

ЗА ДЕЦУ, ДА СЕ РАЗОНОДЕ И ПОУЧЕ

1/Л а високом плавичастом брегу К^~ЈЈ_, УЗДизао се високи замак. У приземљу биле су одаје мајке Ветроиоше. Ту су леагали разбадани, без икаквог реда, разни огртачи и велови којима се она радо украшавала ва излазак. Они су лепршали у лету око. њеног тела и главе као крила брзих птица. Ту с-у биле велике собе у којима су широки прозори и вра.та били сталдо отворени, да их не би сломили п.оин сннови.кад би се у дивљем трку враћали из света кући. Они су били много нестрпљиви и никада иису хтели да звоне и да чекају док им се отвори. Стан четири брата — ветрова је био на првом спрату. Звали су се: Источни, Западтга, Јужљак и Севераи.

М.

се биле рашчупале. Њена ћерка застрда је сто белим прекривачем и спремала је доручак. Дапас је био Ветроношин рођендан. Који? Ко би то знао? Ветрови немају крштенице. А кум Гром не сећа се више кад је то било, кад га је на својим рукама носио у храм Свемира. Томе је било давно, давно! Кад је Ветроноша ушл а у трнезарнју, уз.хуку дочекали су је њенн синови и од радостн почели су да играју с њом око стола. Онда су достојапствено једаи за другим стуиали нред њу, поклонилн се и дали јој сваки свој дар. Били су то скуноцени дарови. Јужљак је мајци пружпо прекраспу киту троиских цветова. Лсточни јој је

Собе Јужњака биле су украшене дивним цветовима и укусним предметима, разним перлама и птицама. Ваздух је био пун мириса и песме. Одаје Иеточпога била је у псточљачком стилу. Свуда су били богати ћилимови и пријатни меки јастуци. Соба ветра са запада била је сасвим модерио украшена: Једиоставан намештај светле завесе, једна слика, књиге и радио. Најједноставнији стан био је Северчев ста.н. Садржаво је само оно најглавније. Али зато је под био застрт кожама севернпх медведа, а по зидовима су внспли ловачки трофеји.' Огледало је бнло од леда, а лустер је био од ледених свећица. Мајка Ветроноша се управо вратнла са евог дивљег пута. Чешљала је пред огледалом своје дуге власи које су јој

Лнвадом цветнсм .'нгтела пчела, / нпај 1едиог цветц пужића с»ела. Мнлно пужкћ но еемљк лако. Пчела га нита: [ »Што мијшш тако?"

дао свилену тканину, како су носили само владари на дворовима. Северац је изненадио мајку плаштом од крзна. Западпи јој скромно поднео кљигу у црним коридама. Кад је мајка Ветроноша својим бледим прстима прелиставала књигу, поглед јој је пао на стихове. Њене су очи од среће сијале и то је значило да јој се тај поклон свиђа више од свих других. Мајчицо моја Ја те много волим. Ти еи тако драга, Неним твоје бриго Добра као вила И љубим ти чело, И погледа блага. Зборано од туге. Мајко днага моја. Извоое живота. Ти еи прегараи.о. Љубав и доброта. , Јер, шта су сва блага овог а света поред искрене и нежне љубави мајке. Сели су за сто и почели да доручкују. Ваздушна пошта донела је новнне. Мајка је одмах лрочитала наслов: „Ветар је изазвао пожар, одпео кровове са кућа и извадио дрвеће из земље." То се десило далеко на Западу. Испитивачки је погледала сина као питајући: који је то учипио. Западни је све одмах признао: — То је моје дело. Имао сам добру гамеру. Нисам знао шта ћу да. донесем мајци за рођендан па еам одлучио да велики део света прелетим и изаберем ' оио што је најлслтпе. Летео сам, весело невајући н завирујући у сваки кут. На крај неког села спазио сам човека који је упалио једну малу кућицу. Пламен је похотљиво гутао све око себе и својим. дупгм језиком ее облизпвао. Хтео сам сиротим .људима да помогнем и ночео.да дувам све јаче и

]аче; чим сам се више трудио да стишам ватру у толнко је ватра била силнија. Оставио сам овај узалудан иосао и почео да прогаљам паликућу. Јурио еам за њим, али дрвеће на нуту није дозволило да га. оборим и зато сам почео да обарам дрвеће: Ломио сам све као сламке. Међутим, човек је всћ стигао до 1рада и негде се изгубио. Јурио сам кроз улице, али све узалуд. Помислпо сам, да се сигурно сакрио негде у кућу. II зато сам почео да разбијам овде онде прозоре, скидао кровове и опе-т ништа. То ме је нал>утило да сам почео да разбијам све иашта сам паилазио. II у том бесу иисам успео ништа да нађем, иикакав дар за рођендан. Враћао сам се кућн путујући кроз разне земље. У једној веро1пицл паишао сам на књижару где сам случајио свратио. Наишао сам на отворен орман и како сам се журно у.тарно, сам главом о врата како да ми нскочи чворуга. Наљутио сам се и разбацао све књнге Једна се отворила. Прцме* тио сам наслов днвне песме: „Мајци". Прочитао сам- редове и много мп се допало. Зграбно сам књигу, метнуо је испод плашта п појурио. Чуо сам, како ме кљижар грди док је ио полицл сређивао кљпге. II тако сам ти мајко довео место цвећа, Кнту лепих стихова. Разумео сам да, кад бн људи чнтали само добре и лепе кљиге, имаЛи би сдмо добре и узвишене мисли те бп један другоме стварали само радости. Не би било више потребно да их кажњавгмо већ би мп посталп, одане слуге и номоћници. Радује ме, што ти се мајкз овај мој дар свиђа. А сада испрнчајте ви шта сте донели мајци на ноклоп. „Нека други пут! рекла су браћг. Прво ћсмо да прочитамо гвоЈу песму". Јуасњак је читао стихове зато што је његов глас био најнријатнији. Сви су га без даха слушали. А људи су се на земљи чудили шта је то, да данас ни новетарац не дува и што је све тако мирио.

Чувар палате

Гвспсдар палате отшпао 1е Ј?а нут. али палата ииак нијс пуста. јер три чувара пазе. Игтика. еакрили су се. па им вире само главе. али »ко слику пажл>иво загледате са свих етраиа, иеће вам бити тешко да их пронађетег Иокушајте!

РЕШЕЊЕ РЕБУСА Бољ. (ј)е. Биде. два окз, Н. (т)ег. (н)о1, но(с) ==- Боље вш!е два ока вего једно.

Брда пол>а, гауме мрачпе. Плаве реке брзог тока, Обасјане сунпем зрачне, Пролећу ми поред ока. Зрелог жпта пуна поља Жутог као злато неко. Кукуруза нерног доља Назире се там далеко.

Лете поља. брда, седа ,,. Разасу-та ту и тамо II дрквина која Оела. Ко сироче лежи само„ Све то нрича о плодности. За нае свете српске груде: И ми ћемо љу волети. „ Догод једап од нае буде! Ћуирија. дула 1043 Радослав Ерић ев?)ш. уч. IV раз. гимнгазиЈв

а/га

^Педне ноћи принц је прншао мо« / јој иостелн; отац и мати су га увели. Враћао се пз лова; донсо ми је лане и положио га је поред мене. Полуотворенпх очију, угледала сам дивну главу ланета. која се прппијала уз моје лпце. Загрлила сам лаие и заснала не захваливши прпнцу Ујутру, отворивши очи, видела сан поред своје иостеље мајку, оца н ириица. Дошао је да види лане; био је задивљен призором; мала животињ^ којој је било можда, само неколико дана, и за којом су пси синоћ тољжко јурили, спавала је Још увек поред мсне; глава јој је била ва узглављу; ножице је савила К себи као да се плапшла да ме пе додирне. Моје су, руке још увек биле обавнјеие око п.еиог врата. Миловала сам лане и те< ' нала му. Чувала сам га неколико дана; мпогв, сам волела ову нежиу, малу животи^ њу. Једног јутра, кад сам се иробудила нисам га впше видела у својој постељи. 5'гинуло је од туге за својом мајком. Говорили су ми да је отишло, да се вРатило својој мами у нгуму ш да је тамо срећпо. Ж. С.

Летсо лептир о двета на цвет, ва ерећан рек'о: ..Ливан је свст1#* Ичела му рече: „Слети на трн, видећеш тада како' је црб".

м. влешш

Р Е Б У С

Пузкић е® ичели наемеши мИло: ..ПХта мнелиш. пнелл како би било Када би и тн кукипу своју ноеила тако као да моју?".

М. ВАСКИН