Коло

'Јутро, подне, вече и нМ Ш иЈед®? зрака. Седиш дуго крај иећи, (по некад целе часове) и дрошлос.т се појављује цред тобом као да је све то тек јуче било. Не знам где си! Сањарвда те заноси, а живот промиче пред твојим духовним очима. СеНам се свога девојаштва. Проживљујем задовољство детињства; лупање срца мојих осамнајест година представлЈа мн се као на јави, — заборављене ствари! Сећам се јахања кроз шуму, а одмах За тим сетих се. и лова у шуми; сетих се свежег задаха влажног лишћа, песка, сетих се јаркога су-нца што се огдедаше у води, сунца чији зраци иродираху кроз лисно грање шуме кроз коју аролазисмо. Све успомеие, иа чак и оно о чему сам некада само мислила, моје одушевљено расположење на догледу мора, пријатан осећај од кићења цвећем, моје мисли, маштарије, жеље — свега се сећам као да ноново доживлзујем,

Еао да од тог доба није прошло већ педесет годииа које следише крв и~сасвим изменише погледе на живот. Знаш ли, мила моја да се у нашој кући не уништавају старудије. Еод нас је горе нод кровом читаво сложиште. Тај собичак зовемо „тедалннца". Све што није потребио, тамо се носи. Често пута, када се нађем у њој, погледам око "себе. Долазе ми до руку стварн које сам нотпуно заборавила! И те ми ствари причају о много којечему. У тој гомили старудија налазим на но какву ситннцу, коју сам гледала нелих четрдесет година, не обраћајући иажњу на њу. Изгубила се та стварчица али се, ето, оиет нашла и у један мах сећам. је се као сведока давне пцошлости. Такве су ствари налик на људе, које већ одавно нознајеш. Ћутљиви, закопчани, недружевни, а овамо у један мах без икаква цазлога почињу да брбљају, говоре без умора, прнчајф о свом животу, о својим тајнама какве нико није ни слутио. Пребирам ове дрангулије а срце ми се стеже. Сећам се; јесте, ја сам разбила ту стварчицу баш када је оног вечера он отнутовао. — Или: ах! ево милог светилннка који је мати. ноћу носила собом у цркву на бдење! А има и предмета поред којих се баж ннчега не сећам. Остали су иза дедова које нико од живих л.уди не памти, о животу о коме се не зна .баш нншта, — не знаш чак ни чија је била та ствар. Ни/о није видео оие руке што су их држале, нико оне очи тито су их гледале* Такве ме стварчице иагоне да се удубим у мисли. Оне сУ налик на људе, којима су сви блиски помрли, па су сад уеамљене и од сваког заборављене. Бојим се, мила, да ме нећега разумети, те ћеш се можда и иасмејати. Мислиш ваљда да су ово -валуднице и детињске лудорије! Ти си Београђанка, а ви у Београду иемате ни иојма шта значи усамљен, душевии живот, шта ли разговори са својим срцем. Ви се лредајете у свему снољашњем животу. Мисли ваше, свуда лете слободно, као ветар. Ја живим усамљено и због тога могу говорити само о себи. Када ми будеш одговарала, нишп о себи и упореди свој живот са мојим. Хтела бих ,да знам како живиш. Али ти се никада нећеш сетити стихова: „Родити се, живети и умрети у истој кући". ЈБуби те по хиљаду пута твоја стара НЈЈијатељица Јованка.

нжш ед чегд здвиси успех у лечењу? < /корењена је навика, нарочито IЈ. код нашег света, да лекар по-. сле прегледа болесника мора да' препише лек. Јер, зашто ће ићи код лекара, који нспитује о болести до најмањих ситница, који расгштује о болесниковом начпну живота, о томв када лелсе и када устаје, колико једв и да ли иије, да ли више седи или св креће; који га црегледа од главе до, пете, којн га куца и ослушкује, пипа: и притискује, који му загледа зеницв и зубе, који га лупка по рукама и ногама — када, после свега тога не до* бије „рецепис" за лек који ће га излечити од болести?! Према томе, ако лекар ке препише лек, сасвим свеједно какав, он је рђав лекар у најмању руку, рђав-психолог, јер болесник од^ Јхази онда другом, па трећем и четвртом лекарЈг, који ће' му дати „реценис". Међутид у тој навици да лекар мора препнсати лек налази се једна од основних заблуда. Болесник мор а да буде свестан тога да за лекара нема нростије ствари него преписати лек, поготово данас када још ириличпо нрепарата лекару стоји на расположењу. Али он мора исто тако да зна да циљ лечења није једНно лек, који се нреписује у облику таблета, пилула, прашка или пеке „медиципе". Лев је, у медицинском смнслу, све оио што се употребљава за лечење болесника. У једпом случају лек, може бити унеренија исхрана или дијета, у другом кретање или гимнастика, у трећем масажа или уредан живот. Осим тога врло често болесници мцсле да један лек или један начин лечења који је имао успеха код једног болесника, мора имати и код другог. Међутим болесници треба да знају да нити једна ист а болест мора да има исте узроке, нитн да исти узроци морају, код два болесиика да произведу исте последице. Стари лекарн преписивали су, скоро увек, по неки лек; многи од њих преписивали су и по неколико лекова истовремено. Међутнм савремени лекари избегавају давање непотребних лекова и ограиичавају се на неопходне, не зато — кзд што им св који пут пребацује што су лењи да наншцу или што не позна.ју све лекове — него зато што знају да миого лекова не мозке да користи, већ напротнв може пре да шкоди организму. Осим тога савременн лекар мора да води рачуна о социјалном стању болесника и о могућностима да се поједини лекови набаве, те не сме да га излаже сувишниа и непотребннм трошковима. . Препнсаии лек или одређени начин лечења, није једиии елеменат у лечењу једиог болесника. Да је то једини, лечење би било иросто: или зе лек добар, па би болесник био излечен, илн је рђав, па би болест остала иепромењена и- у том случају требало би тражити Други лек. Међутим врло чес-то онажа се следећа чињеница: један лекар није имао успеха у лечењу једпог болесника еа извесшш леком или начнном лечења. Други лекар, истим начипом успео је дав га излечи. У овом случају може да буде да се у међувремену болест изменила и због тога је успех доциије био бољи, али много је чешће да је пснхолошки моменат играо важиу улогу у излечењу. Од тог психолошког момента не зависи нстина све, али зависи врло много у лечењу. Сигурно је да надрилекари нмају много томе да благодарв за своје усиехе.. Не може се казати од чега све зависи успех једног лекара У лечењу, јер он зависи од_ многих чињеница. Свакако је неопходно да он има довољно и солидно медицинско знањв и нскуство. Али само то је још мало, тнм пре што се виђа да лекари са много већим зиањем И искуством, имају мање успеха од других. За сигуран успех у лечељу, лекар мора да улива повррење болеснику. Без тог поверења у лекара, нема успеха у лечењу.

?/ [/ (/ п|

Једип од иајлепших кутака Топчидера је свакако онај у коме се иалази позиата Топчидеуска чесма, педалеко од конака Књаза Милвша. Опииак: А. Отшћ)

^-">рага Дано, не знам сећаш ли се јо*г оних стихова, које смо читали некад заједно, па ми се урезаше у паметн. Њихов смисао, био је ова.ј: „роднти се, живетн и умрети у истој кући". Ова-мн мисао много говори и умирује моје бедно срце. Ја сам сад сама у овој старој кући, у којој сам се родила, жнвела а. у којој ћу, надам се,. и умрети. Није овде увек весело, али је зато тихо, те се сећам прошлостп. Син мој адвокат је и долази сваке годпие иа два меееца. Кћи мој а удата је. Она живи с мужем далеко одавде, али ја сваке јесени гостујем код њих. Прплично сам стара да бих много читала, али непрестано размшиљам или боље речено * сањам! Али не сањам као пре, Сећаш ли се наших лудих сањарија када нам је било по двадесет тодипа, како смо замишљале догађаје и како нам се жнвот чинио Срећним. Али се ништа не оствари од Онога о чему смо сањале; оно што се догодило, и ако није бнло баш тако лепо и поетнчно, ипак је било довољно за оне ко.ји се задовољавају опим што живот даје. Знаш ли ти, зашто ми жене бивамо тако несрећне? Зато што у младости сањамо о срећи кажве нема. Не уче нас у младости нашој да је живот борба и одрицање од својих жел.а, А живот — јкнвот је мучап. Срце нам је разбијено нри првом судару. Срце очекује срећу, а догађаји у животу не исиуњују такве наде. И онда — страдамо. Срећа!? Шт а је то срећа? То су наше наде! То сам и ја искусила. Нема потпуне среће. Она је неостварљива, ретка, кратка. Ми верујемо да ће радости бити сталне; али то се ннкад не догађа. Срећа је очекнвање нечега лепог, то

тџске слине

је исто што и пада. Срећа је варљивн Гфивид. Да, драга моја, то је привид, и ма Да сам врло стара, још ме вазда заносе наде, и ако^е касионе у младости. Моје су жеље најркромније и најмање. А шта би и било са мном да још нема паде? Ја сањам на два начина. Казаћу ти како. Моје старе кости одмарају се у мекој наслоњачи крај огња и сањам о ономе што је већ давно нестало. Како је живот кратак, нарочнто ако је прошао на једном месту: „родити се, живети и умретн у нстоме месту". Успо-

мене се нагомилавају. Па ето, кад старост у велико наступи, снови нас преносе у доба младости, као да је од тих времена прошло тек десетак дана. Да, све пролази као један дан.