Коло

3 А ДЕЦТ, ДА С Е РАЗОНОДЕ И ПОУЧЕ

«ледњи сноп улетес у отво»ена уст* д »еша, машиннста је већ једннм >•кретом руке успорие брзииу мотора. Нуни џакови бацалж су се жа вагу. Прашина се спуштала »з ваздуха. Бршај на Бркићском гумну бжо је т*ме завршен. Лечаци су се јурилж ио растурежкм бреговима од сламе. На каиији су се указала кола иатоварена сиоповима. Испред говеда журно је измицао мали Каћа Станојевић, а мајка је са стране гонила вдзаве да што пре уђу у дворпште. Мотор је већ нрестајао да ради и сасвим губио снагу — Зар сад да нанћеш, забога жено, кад смв већ' готовн? — упнта је машиинста. Спрота жена збуњено је ћутала. — Шта Сад да радимо? — поиово је ■упита машиписта. — Вво, ови дедаДрагшш дошлн су са воловима и чекају нас већ цео сат да би нас пребапити па њино гумно. — Лест, — јави се деда-Драгин син. — Мп чскаио машнну већ цео дан и нећемо вшне никога да иропуштамо. — Нисам могла раније. Верујте ми, — нравдала се жена. — Журили смо

За мале цртаче

— Хоће да нас иусте да варЈлем«. >лж како кемо? Немамо с кжм! — •братнла му се мајка ж абуљене ж»Јледала у земљу жснред себе. Кића је такеђе остао без одговора. — Је л да »ршеш, Кићо? — уижта 1» Стапко. « — Па да вршем. Вто тако вели нана. Хоће да иас пусте, али сад немамо с ким. Да је сад ту мој тата... — и Кића застаде, а мајци му груиуше сузе на очи. — Како немаш с ким? — јави се Пера. — Другови! — обрати се Пера друговима, — Отац нашег друга Кпће Станојевнћа у ропству је. Кнћа је са мајком дотерао кола пшенице да оврше. Нема с ким! Да уу помогнсмо! — Да му помогнемо! Да му помогнемо! — слолгпо прихватише сви. Људи су изненађено глеШли\у њих, а оида погледе пренели на себе и гледали један у другога. Станко, Пера, Јова н Диле, зачас су тркнули игеко плотова и повратили се са вилама. Кнћа је навео кола уза сам дреш, маишниста је пустио мотор и он је загрмео а дреш је заревао зујаву песму. ^ И ено: Станко и Пера су на дрешу, једап сече ужа' а други растура сноп и ставља га. нред момка* што га убапује у отварена уста дреша. Кићипа мајка с кола добацује снопове, Јова и Диле разпЉу плеву и одгурају. сламу од вила. Кнћа је код џакова. Људн се тргоше из збуњености, па мало постиђенн приђоше сложпој деци н помогоше им. И зачас је Кнћа овро ишеницу. Све је било готово. — Добра децо моја! — благосиљала их Кићнна мајка. — Бог иека вам да свако добро кад сте ви тако добри и кад сте ми помогли! — Хвала вам другови! — захваљивао им се и Кића. — Зовните ме кад год вам устребам. II ја ћу вама да иомогнем Да је мој тата ту он бп то све сам удесио, а овако, хвала вама...

х^ве маншне у две стране села зује већ целу недељу и дању и ноћу. Дању ирииекло врело сунце а ноћ крадка брзо прође, и велика уснјана гламња оиет се појави ма плавоме небу, иа зној книти целота дапа. На раскрсницама стогови од сноиова. Ио нуту растурена жута слама. Једна је машина већ три даиа на тумну у Бркићском крају. Мотор ненрекидио брекће, дреш зуји као у заносу, златна ншенична зриа пуне џакове п кола. Људи се радоспо осмехују. Нов хлебац је стигао п сад се зби»а на гомнлу. Последњи стог тешкнх пуиих сноио>а био је газда-Јовин, на кад је во-

За опе мале цртаче који. порел жеље. имају мало и дара за цртан.е. дајемо овај веома лепи поеглед. Покушајте да га наивтате увеличаног. С мало етопл.ен.а. успећете и доОићетм лепу еличипу коју ћете моћи поклонити мамн или тати.

пгго смо могли брже. Али се није мотло. Сами смо ја и дете. Изгибосмо! И једва тек сад сиђосмо. Ја вас нреклињем, људи божји, овршите ми ово мало пшенице. Без хлеба сам. Једва сам дочекала да^ми то стигне. — Да јој овршемо, — предложи гарави маншниста. — Како хоћете, — незадоволлш се јави деда-Драгпн син, што је чекао са воловима у јарму. — Напослетку, овршите јој. Али с киме ћете? Она иема раднике. Ко ће да јој номогне? Машшшста је слегнуо раменима. " Стаико, Пера, Јова и Диле, изва.гали се по растуреној слами, снти се наиграли, па пришли другу Кићр који је стајао пред кравама, и разгова'рали се са њим. — Сине Кићо! — зовну га мајка. — Ој, нано, — одазва се Кића.

— Зжате шта, другови? — јавж се Пера. — Хоћете ли нешто да урадимо? — Хсћемо, хоћемо! Да чујемо, »овжкаше свн. — Да чујете: од сутра ћемо да ждемо с гумна на гумно и да сложно ж Оратслж жомогнемо и осталим наншм друговжма ж другарицама чији су очевж у аарсбл ^еииштву. — Хоћемо, хоћемо! — радосно повикаше свм у глас. — И ја ћу с вама, — јави им се м Кића. Две машине бректале су у две страие еела а вредни врпшдбари помагалж су својим друговима м другарицама ж Силж су задовол>ни... Са к>»ма је до краја бир и Кнћа. Стојан Стајић о Ко /лекада је ладолеж прекривао ммљу. Растао је ж жгирио се уадашавајући иусту зс-мљу »вејвм .ал&»жчастнм чашжпама ■ мжад вшје желев да се ие*е у »жс. Недалвлв вд једиот тапог ладолежа, *влв је дрвв иа гсјем је саеила пвпдв јвдла шеса. Птлка је жмала младужче ввје «ије могло да се покре■е № «»вт гжезда је» је жмалв је .ли« »»влв влвмљено. Сваке »ечерж. ш>ж »ввратку с»ом гнеаду мама ме«а је »»»чала е»«м детегу в шумама, лж»адама, виљвиа а вајвиие в шшвжчаетвм цветвкнма ладолежа којж ј* »Автав ■»*.•(*к.с сд 1ких. Тада ?>« ма*а втвчжва уздвса-ча: »Ох, како бнх желела ж јк да »лдпи те лене цпетике!" Ладвлелс је то чуо. И он је жслсо да »вдв малу шеву ж да је расноложж у т«ж»м усамљеном гнеоду. Раши»вв је моју »режу до стабла; тада је иочео да се обавија, хватајући се за *о»у, затжм за гране док није стигао до шевиног знезда. Угледавши дивне цветиће ладолежа, рањено младунче, залепрша »својим здравим крилом и поче да цвркуће.. Ладолеж је исилео око гнезда своје вите гране пуне нветова. Сваког јутра, при првим сунчевим зрацима, плавичасте чашице су се отварале и појиле малу шеву слатком росом. Од тог времена, ладолеж ое обавија оад стабла. И. Л. У гедном ттотезу

РЕШЕЊЕ РЕБУСА (б)ик, Р. И. во. Сј. (р)ед, И. (к)ап. I*,(л)авор. (к)сц И = и криво сједи. а право реци.

Ако будете неколико трепутака важл»пво тледали овај цртеж. моћи ћете одмах в сами да га иацртате и то V једиом п отезу. ИоаушаЈте и сигурио ћете успсти.

Схривалица

Из 'цирвуса су пвбегле четири крупие жвам»тв81>«: једаи слож, једаа лав. 1едаж тнта^ ш |свав левиацд. Нжсу далеко од##гле — вамо твеОа мале вештије о*» Ш МЖ

М ВАСКИН

сви су га гледали и слатко се смејали. И његови двугови смејали ф ^ви и |а сам се смејао, смеј'те се и ви. Чимс 1е то Мија засмејао иас, па се тако слатко смејемо на глас? (Наслутили всћ сте да ту. богме. посла иису сасвим чиста). Дакле. то је Оила ие змија — већ глисга!

Мн.1а }« викао цвиеа«: нима! тат©! »вдаа. сев«! Вндр*. ват«! »•»лвдајте ваввег Мвј.т вм9* дцав грв«У змвју!" га 1е гледа«. се. емеја«; ипма га 1е гледала. «ш»!ала се, вмејала: п ®ата и сежа. в кувуеић зека. в вува в мава. в Јввв два вајаиа