Коло

4

ОД СС-РАТ«-/^ГЛ(?Г7ИСМИкА ^РИДРИУА ГВРДАУА

/ТЛрај догађај није могао раније да 1/Ј се исприча. Јер ми до сада ни" смо знали ни како је почео ни како се свршио. Како год ово и чудно звучило, али тако је. Било је то прошле године усред лета, на једном војном аеродрому источног фронта. Један је војник са великим сунцокретом у руци трчао преко аеродрома, у правцу једног великог авиона типа Ју 52, чији су мотори већ радили. „Отаните, станите! Моменат молим!' Почели смо да се смејемо. Зар је овај човек био дрзак, или наиван. Зар је он заиста мислио да ће пилот ..? Али десило се нешто невероватно. Авионски мотори су се зауставили, и један човек у пилотској комбинацији нагне главу из малог прозора и проговори неколико речи. Нажалост нисмо разумели ништа што би могло нашу радозналост да стиша. Видели смо само како је пилот климнуо главом и почео грохотом да се смеје. Покалујући руком на мала врата, повукао с§» натраг и затворио прозор на кабини. Неколико тренутака касније отворила су се врата, и војник још увек задпхан од брзог трчања, пружи пилоту један заиста диван цвет супцокрета. Пре него што се авиои дигао, војник се трчећим кораком упутио излазу. Међутим, били смо радознали, шта се то у ствари пре неколико минута одиграло код авиона. Упутили смо се иа војником. Стигли смо га баш када је сео у аутомобил. Ми смо га одмах напали нека нам исприча шта се то десило код авиона, али он је само одмахнуо руком одговорившн да нема времена. „Морам да се журим код старога". Дакле, до нашег интервјуа ни је дошло. Оигурио се радило о некој птал : и, о некој приватНој ствари. Ха, ха, ха помнслили смо ми. Овај је сунцокрет сигурпо био намењен љеговој пријатељици или вереници.

Дошла је јесен, зима и пролеће. Понекад смо се сећали оног интересантног догађаја. али загонетку нисмо могли да решимо. Уосталом то су била нриватна посла онаг војника. Зашто да се ми мешамо у приватне стварн једнога човека. Међутим, свет је као неко велико село. Једног летњег дана срели смо опет оног војника каплара. — данашњег подофицира — који је пре ду'гог времена посЛао оиај сунцо*рет авионом. Седео је у баштици јед-

не кафане и пио црно вино. Сели смо за његов сто и поручили литру вина. Пушећи једну цигарету за другом разговарали смо се са нашим старим позпаником. Изненада нас овај запита: „Слушајте, Ви ми се чините некако познати". Признали смо, а он се почео грохотом смејати „Е добро, испричаћу Вам све по реду "што се онда десило? Било је то године 1940. Поход против Француске је био баш завршен. Моја чета је ле-

куће. Мати ми је спремила кафу са добрим колачем. Али, дођавола. нисам могао мирно да седим. Човеку је лакше да гледа непријатељу у очи, и да чује фијукање метака, него да седи и чека док му жена роди прво дете. Нисам могао од неизвесности да издржим. Већ у 22.00 часа сам телефоном назвао клиннку. Једва да сам се јавио, један ми глас одговори. „Сада већ, никако! Покушајте још једном еутра доподне између девет и десет часова". жала у Једном малом месту, када ми је стигло једно писмо од куће „Ако на време хоћеш да стигнеш кући, ти већ знаш због чега, мораш се пожурити!" писала ми је жена. Кратко време сам премишљао и онда замолио мог поручника да ми да осуство. „0суство? Да, али тек кроз неколико недеља. Дете ће се родити? Хм, тако, Тако, дакле прво дете! Па добро видећемо!" Дозвољеио ми је да путујем већ идућег дана. Другог августа по подпе стигао сам у Берлин. Али природа не чека и не управља се према нама. Три часа пре него што сам стигао у наш стан, одвезена је моја жена у клинику. Моја мати ми је саветовала да пре 23.00 часа нема смисла да питам у клиници, јер до порођаја до тог времена сигурно још није дошло. Морао сам дакле, хтео не иео, остати код

Решио сам се да одем у једну кафапу. Међутим, ни овде нисам могао да се смирим. Око један час после поноћи опет сам назвао клинику. Нисам веровао својим ушима, када ми глас са оног краја жице одговори: „Да, пре тридесет минута вам се родио син. IIма 4 кг. Честитамо вам, алн немојте доћи пре девет часова пре подне". Хтео сам још да питам за појединости, али онај глас није више одговарао. Веза је била већ прекинута. Знате како сам се те ноћи радовао. Пилс се, веселило и лупало чаше. Певао сам, играо сам, драо сам се. Идућег дана сам кренуо у клинику. Међутим, нешто ми је недостајало. Фалило ми је наиме цвеће. Кад одједном успут угледах пет до шест велика сунцокрета у матој баштици пред једном кућом. Дошла ми је једна мисао. Погледао сам лево и десно, неколико

пута се окренуо, те са бајонетом отсекао највећи и најлепши цвет сунцокрета. Баш сам се окренуо, када ме неко шчепа за раме. Иза мене је стајао један омањи седокоси чичица. Очн су му севале од беса. Према његовим речима био сам безкарактеран лопов в,егових сунцокрета. Покушао сам да му објасним како нисам могао да набавим цвећа, да је моја жена ротила дете и да сам јој хтео барем нешто ... Чичица се смирио. „Хм, према томе ја не смем више да се љутим!" смешкао се он. „Молим вас задржите овај цвет. У овом случају, ја вам га радо поклањам". Кренуо сам, помало замишљен. са великим сунцокретом у руци у правцу клинике. Моја се жена смешкала, када сам јој поклонио овај велики, заиста несвакидашњи, цвет. У целој клиници се није могла наћи ваза у коју би овај сунцокрет стао. На крају крајева је узета једна. велика боца, у којсј је наш сунцокрет остао до последњег дана боравка у клиници. Но, остало је у неколико речп пспричано. Прошле су две године Једнрг дана сам примпо писмо од моје жене. Писала ми је: „Ускоро, крајек августа, могао би мн опет донети један сунцокрет када би био код мене!" Овај пут нисам мислио на оеуетво. Нико није мислио на осуство. Чак ни моја храбра жена. На пољнма су цветали сунцокрети. Наше .село је било заокружено великим непрегледпим пољима сунцокрета. Често сам посматрао ова таласајућа жута поља. Када, би сада узео нож и .. . Али то сада не иде. Дванаестог августа ми је капетан наредио да га аутокаром одвезем иа оближњи аеродром. Идемо у X!?? Па тамо стартују авиони за Берлин, помислио сам ја. Сетио сам се нечега. Отрчао сам до оближњег поља са сунцокретима и ножем отсекао најлепши и иајвећи цвет. 0<;тало и сами зиате. Сада Вам је ваљда јасно, зашто је онај војгшн са сунцокретом као луд јурио у правцу авиона. Уосталом, пре него шго завршим, сунцокрет је стигао баш на време". Извадио је из џепа малу слику и пружио нам је. Угледасмо фотзграфију једне мале девојчице са днвшјм плавим очима и црвеним образима. Заиста, то је било дете сунца ...

Лепоте наше земље °етко који наш град чма тако дивап поиожај какав га има Ужице, на Ђетини. (Оиимак: М. Роглић)

НОВ НАЧИН лсиња и*у а у. стл* ку Недавно је пропађен цов начип ледења чмра у стомаку, те болести од које нарочито патимо ми Срби. Овај *■«», и може се рећи потпуно сигураи к&чин лечења пронашли су немачк« лекари Келер и Флекенштајн. 0 том мовом начину лечења Келер и Флекенштајн иодпелн су свој иввештај Медицинској универзитетској Клиници у Вирцбургу. Нова терапија служи се вештачкж »роизведеним хормонима бубрежне ко»е која је позната нод именом „неркортен". Пацијентима се дневно у миншће убризгава 20 до 35 милиграма те матернје. Болест се дакле лечи искл>учиво инјекцијама што значи да су лекари одустали од досадаљих начина као што су дијета, мирно лежање у кревету,. топлота. Шта више болесници се само једним делом лече амбулантио, јер болови престају најчешће после два-три дана, у извесним случајевима и на 36 часова после ипјекција. Значајно је и то да болеснпк који ирима инјекцнје може да се храни као и обично. Шта више добија у тежгши, гоји се н посде три недеље чир залази тако дубоко да се на Рентгенском снимку једва назире. После четири недеље чнр је потнуно нестао и он не може внше да се запази.