Коло

НД ПРВИ ТРАНСПдРТ НАШИХ ЗАМРШИКА

Весело коло у је• дпом заробљеничком логору.

Наши заробљеници наставили су и у логору своје раније занимање. Ћво једног обућара.

(Свимак: А. Слмић)

Поздрав татици у дањини Сими Мзринковићу, учитељу у заробљеништву Данак свиће, рујна зо®а руди, У кревегу мамица се Оуди. Журила сам едова да научим Да ти, оче, поздраве изручим. Школу учим да писати могу, Свако јутро зато с' молим Богу Прво писмо теби ево пишем, Оа очију сузу да ти збришем. Мале руке до иебееа "ширим Жеља ми је, оче, да те впдим. Али, авај, то су жеље само Далеко си немож' доћи амо. Први разред сврпшла сам сада Да ти сазиаш то је моја нада. Па ти читај ове моје речи И са њнма бол и тугу лечи. Прими, оче, поздрав од нас свију Ох! да анаДеш како сузе лију. Твоја слика и у с-ну нас прати До виђеља, што пре нам се врати. августа 1043 Грлиште.(Зајечар) Љиљана С. Марипковић, свршена ученица I раз. ооновне школе

II

рупе наших заробљеника враћају се редовно, у нзвесним роковима, у већим и мањим грувама. Један од оних који су се први вратили у земљу, изноон овде своја сећаља на тај први транспорт: По себи се разуме узбуђење свнх оних којп су се после толико времена ироведеног у ропству враћали родној груди, својој домовини, мајци Србији. Испраћај из логора био је искрен, срдачан, братски и пун љубави. Није <шло зависти нити љубоморе, ни зле крви ни трунке какве скривене мржн>е — Ајде, новуците ногу ... са искреношћу довикивао нам је Живојин Илић, бивши помоћник Министра саобраћаја. »• Реци мојима да ћу и ја скоро ако Бог да... узбуђено је довпкивао угледни београдски трговац Ботпко Јовановић. Јувелир Јовановић, очито задовољан што је кренуло са сузама радосннцама довикује ми: поздра-ви моје и рени мом ортаку, Бори Матнћу, старом сиортисти да и у слању пакета буде исто тако ревностан као и У иосећивању утакмица. — Изљуби ми децу, чувај их и на8Е . .. довикује Аца Димитрпјевић. Отац је нспраћао сина, брат брата, нријатељ иријатеља. И онима што одлазе и оиима што остају у нади на скори повратак огледала се озареност и сиокојство на лицу,; уз велику наду да ће и они ускоро вндети земљу Србију. Сатима се ћућоигло по блоковскпм баракама. Дава!1е су поруке оних што остају. Уручнвапе молбе и жеље. Све се сводило на једно: „Помозите да се очува ред и мир. Помозите да генерал Недић са својим друговима спасе српски народ од продеваља невине крвп. Дајте све за спас Србије и нанаћеиог сриског Еарода". I Многа је суза канула, суза радосница и многа је порука пропраћена тихим јецајем. — Поздрави ми и изљуби мајку.,. норучивао је син ундаканом оцу који одлази. — Бато изљуби ми слатке секице Ммју и Веју... молио је брат који остаје, брата који одлази.

— Реците мојима, да за мене не брину, да чувају себе, да ми се јављају јер то је мелем и разонода и да воле родну груду милу нам мајчнцу Србију. — Чувајте дом и домовину, узвикује стари ветеран. \ И таквих порука, потресних до суза, бпло је тушта и тма а све су натеривале суза на очи. Даване су ситнице купљене у кантинама лагера. Разни укусни предмети нирнбернхких Фабрика чије су израде на далеке чувене. Испраћај из блокова био је величанствен. Велика живост је владала У читавом логору. Блоковске музике свираде су српске на.родне мотиве и маршеве, у част испраћаја својих другова, рођака и прпјатеља. Немам довољно речи да на овоме месту опишем како сам се осећао када сам после године дана напуштао носледњн ред жица и страагара, и када сам се нашао на слободи ван жица. Ово душевно стање је скоро необјашњено. Живци трепере као струне на. гитари, и чини се да ће се од нечега необјашњивог покпдатп. Покушавали смо да себи објаснимо ове тренутке алп нисмо успели у томе. Радост помешана с неким необјашњивим расположењем, обузела нас је све и ми смо били неспособни за здраво размншљање. Путовадо се спсцијалшш возом, у класама, са свим потребним конфором и потпуно удобно. На свим већим станицама примали смо топло јело, кафу и хлеб поред следовања које смо добили за читав пут. Командант транспорта, капетан Фукс, увек насмејан, очински се, дуж целог пута, старао о нама. Када смо угледали контуре нашег нрестоиог града, када ,смо угледали драгу нам и милу домо'вину сузе ридоснице су нам наврле потоком. Дочек у Београду, искреност проткана љубављу нотресла нас је до сржи пријатном грозницом у уверењу да се на нас очински мисли и стара и да ће и остали друговц ускоро стати на родну груду и дати свој ма и најмањи удео у изградњи нове Србије и препороду српскбг народа.

(Сшшци: Б. Ф. А у

М. Ћванић

Велика маса $одг1теља и пријатеља дочекала је прву траиспорт паших •заробљеиика кози су се пре пешто вигие од године даиа вратили у земљу. М отада у уедовним размацим»• враћају се иоае групе. У