Коло

РЕШЕЊЕ РЕБУСА Н. (г)ем. а. жит(о), (к)авез == (к)абез. к у кољ(е). а(р) = Немл жита без кукоља.

" р

Јџсалј-? у '

Забринута мало брзо кући крену; \ Кући стиже прва и баш у час нрави ■ Те скиде хаљину и у 1«)вчег стави. ј И сад су послови завршени били, Што све учинише голубићи мили. Кад беше у лодне — око дванајст сати, Маћеха са ћерком из цркве се врати; Кад виде да све је ураћено било. Наљути се опет, не беше јој мило

И греће недеље исто ее догоди. Маћеха У цркву своју ћерку води. Пепељуга опет ковчега се хвата, Обуче хаљину све од чистог алата. У цркви још више чудити се сташе. Лепој Пепељузи ал је не познаше. Царевићу младом тада на ум дође, Да је успут прати. када кући пође. Али Пепељуга сад трчати стаде, Те јој с десне ноге папучица спаде. Остави папучу да на путу лежи, Па онако боса право кући бежи. Кад царевић виде да је стићи неће. Узе јој папучу и у торбу меће. XII. Једног дана тако царевић се реши, Да девојку нађе и да се утеши; Опреми се лепо и по царству за^е, Да лепу девојку по папучи наће.

Па свакој девојци, што је успут срегне, Да проба папучу на ногу јој метпе; Ал папуча мала ниједној не етоји. Те царевић млади поче да се боји. Да еада уопште више нема среће, И лепу девојку никад наћи неће. XIII. Али једног дана., све даље ндући, Пристиже царевић девојкиној кући Маћеха га јоште издалека виде, Како право сада њеној кући иде. Па како је знала ког царевић тражи, Реши се да збиљу прећути у лажи. Пепељугу брзо под корито стави, У том се царевић на врата појави. Па пошто маћеси царска круна годи, 'Го пред царског сина своју кћер изволи Царевпћ и њојзи, ко свима до сада, Ислроба папучу. Али ето јада, Јер папуча није ни на прсте стала, Зи велику иогу беше врло мала. Сад царевић опет од маћехе тражи: „Имаш ли још коју девојку — покажи" А злобиа маћеха рече му да нема Сад царевић поче даље да се спрема: И баш кад на врата да изађе крочи, У том часу ието на корито екочи; Залупа крилима, кукурекну при том: Ону што тражите ту је под коритом Кад царевић то чу, нриђе петлу ближе. Дохватп корито и брзо га диже. Најзад му се с душе тежак терет скиде,

Када под коритом Пепељугу виде; У оној хаЛ)Ини све од чистог злата, И иизом бисера око белог врата. На левој јој пози папучица беше, Иста као оиа што јој пре узеше. 'ад царевић б1>зо да не заборави, ■ ! а деспу јој иогу папучицу стави; Па радоетан беше, што јој таман стоји, Иета као друга — ио- кроју м боји. Царевић је сада нашо што је хтео, Пепељугу своју загрли ј >« ско ;

(Крај)

Првакиња Јела попвсито вели: да највишу мудрост овог света жели. • Саслуша их отац, иа мм онда рече: — „Тај. ко моћ и снагу заасели да стече, нек освоји вра'_а најтврђега града: нена све учини да себе савпада. Но највећу тајну зажели да дозна, нена се упињз да себе упозна. Ко највишу мудрост пожели да стенне, нека се свих жеља земаљсиих одрекне. Сад судите сами: но је од вас троје најмудрије биро мудре жеље своје." Кад заврши тата, три „мудраца" јака буљила су у иод кб дремљива бака, а туп им је поглед говорио иемо: — „Ништа од свег тога сад не разумемо." А-а Лођац Мој поугао ]'е ловаи иајбољи на свету: он убити може и птицу V лету. м »ибу у воли и ичелу на цветт а понекад узмв и меееи за мету. За ловца је рођеи. епособаи је јако. Живоглља безброј ло сада 1е смак'о. 1 1ак и мртво мо»е убио зе лако! Ето. зато оно и зове се тако. Зар то није уепех? То не може свако . . . М. Васжнп

Саобраћајац 1е дао шоферу знав да аутомобил крене. Шофер ннј« миого упознат еа местом кпоз ,1е иози н нарочито се плашн вог лавиринта. Хоћете лн му вм помоћи да прође кроз лавирни*? Хајде. помучите се н ви мало са шофером заједно.

Одведе је двору да му буде жепа. Тако Пепељузи дође срећа њена. Срећно проживеше за времена дуга. Ето ту је п крај бајци „Пспељуга". Тако бака. беше причу завршила. А сад знате ко је Пепељуга била.

А " "

рвакиња Јела са два своја /&) брата У препирци љутој * у коштаЦ се хвата. Све, што браћа тврде, то пориче она. Своје »нање хвали кроз „велика звона". Њена оба брата, два јака свезналца, с надменошћу знаном код гимназијалца, пркосно јој веле: — „0, секице драга, у паучној распри кога тражиш врага? За виша сазнања памет ти је уска. Шта се у све петљаш, ти, обична гуека?" Јела на то браћи: — „Ја сам од вае мања, ал' се моја памет пред вашом не клања. Тата лепо каже „П.) жељама људи о мудроети њиној најбоље се суди." Дед' рецнте оба ко шта од вас жели, па тата нек суди, да л' сте умно зрели." > — „Пристајемо, секо!" — рекла оба брата. А међу њи'х ступи изненада тата. Па кад сазна разлог за распру „мудраца" рече: — „Нека каже жеље петак Аца! После њега дође тек четвртак Веља, па најпоеле Јела с корпом својих жеља." На то петак Аца оштроумно каже: — „Желим моћ и снагу. То сви људи траже!" А четвртак Веља: — „Имам жељу крајну, да дозиам највишу нерешену тајну!"

На обали дечко стоји. Каменчиће збира... Несташан је деран био Па гушчиће дира . . . Гуеан рече дечку малом: „Не дирај ми мла-ће. Иди путем својим бато. . Да те зло не снаће!" Али деран и не хаје — ј Каменице лете . Наљути се сткри гусан Па јурну на дете ... ј Пренлаши се мали бата —« ' У гусана блене. Каменчиће баци бпже Па бежати крене . . . До забаве злом дерану . Сада било није: Оеећа већ да га гусаи Снажним крилом бије.;« Кад : ее гусан на ког \л>утл '

Гори 1е рд змаја Уједа он снажним кљуном. Па тр^иста белаја! Од тог дана опак перан Обали не тежи: Угледа ли само гуске Он у страху бежи ...

М, ШиОипа