Коло

јуче -и д^нае

зната нашој јавности. Почев од најранијих икона и фрески, уколико оне дретстављају арханђеле или апђеле, посматрачу падају у очи танке вијугаве нити које се протежу од ушију до простора нимбуса. У старим рукописним књигама — иконографским правилницима и уџбеницима те нити називају се „слухом". Говорећи савремено могли би их назваги „антенама". Отари мајстори сматрајући арханђеле и аиђеле вршноцима болшје воље покушали су да објасне на који начин анђели примају кроз етар змовести божије, нечујне обичним смртнима и пронашли су заиста спретно решење ових нити-антена, које су, данас, после више од десет векова постале стварност и потврдиле духовиту претпоставку наших сликара и предака. Почев од Седамнаестог века У свим православним земљама црквена уметност погпада под снажни западњачки утицај а кроз то истовремеио почиње и нагло опадање да би при крају Деветнаестог века скоро потпупо прекинула с добрим ста.рим традицнјама и сва се претопила у јевтип западњачки реализам. Уместо аскетски прдуховљених светитељских појава видимо снажне реалне ликове, здраве, румене, пуначке, светитеље пуне животне радости овоземаљског живота са сладуњаво небеско-плавим очима и јако наглашеиом тенденцијом допадљивости. Такво сликарство, за чудо, не наилази на отпор код меродамих и врло брзо потпуно преплављује православне земље. Тек почетком Двадесетог века почело је поново озбиљно проучавање наших старих сликарских вредности, тих трајших сномепика културе српског народа. Древне фреске српских манастира изненадиле су иеторичаре и критичаре уметности, не само наше већ и стране, задивиле историааре уметности светског гласа и принудише их да исправе своја рапија мишљења о развоју и значају наше уметности. Типичан је у овом погледу пример Ели Фора који је У новом издању своје познате „Историје уметиости" одао заслужено призиање сриској средњевековној уметности. Што су његова и друга значајна признања зажаснила разлог је у нашој општој словенској неспособности да истичемо своје вредности. Али један од разлога је и у неразумевању наших вредности и њихове суштине. Племенити напори појединаца да нутем добрих издања и рецродукција у боји упознају нашу ширу јавност са националним стваралаштвом нису увек наилазили на потпуно разумевање и схваћање и нису увек изазвали дубоко поимање оправдане потребе враћања здравим старим традицијама. Али, ипак, тај труд није био узалудан. Захвалност коју им дугујемо знатпа је и не само због тога што су нам многа прекрасна дела, вандалски премазана кречом, поново „повраћена у живот", већ и због тога што су они упутили млађа поколења сликара ка неисцрпном националном врелу и што ће, пре или после, допринети оживљавању традиција и изграђивању чисто националног, српског духа и стила у уметности. Сриска иконографија кренула је новим — старим путем и данас имамо известан број лепих ик,она раћених у традиционазигом д^уху и начину. У том погледу предњаче познати сликар Поморишац и млади даровити иконограф Шаповалов. На жалост, Још увек је чешћи случај да у имућним домовима видимо драгоцене слике познатих наших у-

Отаибини :Ј О, »емљо света! 0, мајко драга! ЈБубити нисмо умели Тебе Сва друга била су нам преча бли А понајвише љубили смо себе.. Ти која си нам животе дала Савила под дивно гнездо своје Једнога дана нечујно си пала; Зар је захвалност деце твоје?... Много смо били грешни према Тебн Поштовали нисмо славпо име Твоје Увек смо мислили само о себи А никад на процват Отаџбпне своје... Па онда није никакво чудо Што су се твоја сломила врпла. Ми смо те Мајко изгубили лудо Онда кад си нам најпотребнија била... Али, у часу страдања и мука Крмило нашег нспуштеног брода Прихвати једна снажна мушка рука Војник нун части, дика српског р ЈДа... Ми вмамч Оца науродаог Спаса Којн нао води одлучно и смело 0! Боже чуј молбе валијућег гласа И дај му да започето довршн дело... У таквој жељи, сврстанн сада Молимо непрестано Свевишњег Бога Да Србији заблиста! вера и нада, Боља будућност, братство, љубав, слога!... Београд, октобра 1943 Богољуб В. Бранковић

ема данас ниједне православне куће, ниједног српског дома у коме се на истакнутом јиесту не би палазила икона у част вветитеља, који слави породица. Али Се бвсто тако може рећи да је веома Лали број оних домова који поседују Јграву православну слику. Падом српског царства и губитком ®ационалне слободе нагло је пресечен јкоћни замах древног српско-византидавог сликарства. То још једном потвр-

православних, разлога. Па, ово желимо нагласити, и из разлога правичности прнказа. Немајући довољно тачних података о изгледу светитеља зографи су у оквиру одређеног стила идеализовали њихове лнкове. Ценећи само дух, као чисту мисао, они дематеријализују тело. Стављајући догаћај у простор без граница, стварајући нелогичне перопективе, ослобађајући га локалног значаја они подвлаче сав општечовечански смисао. Спајајући до-

куЈе правило да тамо где нема поузданот осећања сигурности у погледу !будућности, уметност не цвета. Данас, јиосле озбиљног проучавања свима је Јасно да је турска инвазија,. и само !она, пресекла даљи развој наше старе |уметности и онемогућила нашу Рене|еансу. Али, ако је она била потребна вивопису, она је била мање потребна камој православној нконографији која ■је већ била изградила свој „закон", нашла своје облнке, пронашла свој правац и постигла склад између иконографије и православља. Иконографија је бнла н остаје само Цокушај материјализације духа. На су!пвот западњачкој, православна иконографија потпупо се одриче реализма. И из етичко-естетских и вз верских,

Главни уредник Мпћа Димитријевић (на путу) * Заменик: Уреднпк Бошко Токин ♦ За фотографије Алексаидар Симић * Цртач Ђорђе Лобачев (на путу) Уредншптво Поонкареова ул. бр. 31. Телефон 25-010 * Власкшс; и> издавал Српеко издавачко предузеће А. Д. јоваи Таповић. * Администрадчја Дечанска 31. Београд. Тел. 24-001—10. Штампа „Штампарија Београд" А. Д. Дечанска 31. Тромесечна претплата 58.— дин.

гађаје различите по времену говоре о вечности и о сталпости духа. Доследни исиоведању своје вере, тако издашне у алегоријама и символима, зографи их обилно користе односно уносе у своје сликарство. Један сд најтипичнијих мотива, који на врло отмен и убедљив начин говори о свој дубнни и продуховљености православног сликарства налазимо, , несумњиво, у композицији Светог Ђорђа. На витком белом коњу, више налик на лабуда но коња, Јуноша у јарко црвеном плашту, са танким копљем уништава змаја — персонификацију Зла, поред мрачне шпиље у каменом тлу. Прсти његове десне руке, којом обухвата врх копља, сложнли су се у знаку благослова. Сатире Зло не физичком снагом, како радо наглашавају површни западпи сликари, већ својом духовношћу, духовном надмоћношћу, својом хришћанско - просветитељском миеијом. А Зло је последица духовне непросвећености и мрачних незнабожачких обичаја. Није без иџтереса изнети једну но»јединост древног православног" слнкарства која је, међутим, тако мало по-

метника, скупоцене персиске тепихе, гоблене, чешки кристал, севрски или мајсенски порцулан, најређе јапанске вазе, а поред њих и славску икону. Али какву! Обичну петпарачку папир-

Стари зографи сликајући арханђеле насликали су и нити које полазе од ушију и губе се у бескрајпом простору. Па тај су начин сликари икона претстављали примање божијих заповести. ну репродукцију, истина у пристојиом оквиру. И то су скоро увек иконе у туђем западњачком стилу. Можемо се дакле надати да ће српско-православна иконографија још више продрети н да ће временом заузети опет место које јој припада и да ће нотпуно потиснути иконографнју која није у нашем духу. Б. С.

Свети Ђорђе омиљена је тема српске иконографије. Ову икону израдио је млади, џконограф Шаповалов, успевајући да потпуно оживи и дух и.технику древЖ1Х аографа. (Репродукдије: приватна евојина)