Коло

л Ј

пише:ЛШГин>3 ЛббелАШ&иРГ

>ило Је то отприлзгке краЈем дедембра. Зима је била иеобичпо јака, тако да ни најотарији људи нису упамтили тако јаку знму. Тек што ои изашао на улицу а лице ти тамодри, кооа и бркови побеле, и пооле кратког времена лиде утрне а бркови и коса заледе, а ти се, као да ниси малочас осећао болове, осећаш као да ти је лице исечено тупом бритвом. Било је већ касно у вече, када сам се после дузкег предомишљања одлучио да одем код свога пријатеља Блаже. Већ неколико дана примећивао сам нромену на њему. Постао је ћутљив, нерасположен и зловољан. Много је пушио и сваки би предмет узлмао у руке и пуштао по неколнко пута. Чупкао одело, а све то беху знаци да нешто трпи. — Шта ти је? Шта си се натмурио као да си најнесрећнији човек на свету? — питао сам га иеколико пута, дан пре, но он је само одмахивао руеом и хладно одговарао: — Стрнљења мало, чућеш. Рећи ћу ти једног дана све, па ћеш се чудити. Кад стигох у његов стан не затекок га код куће. Његов слуга ми рече, да је пре кратког времена отишао у град и да ће се усворо вратити. Био је још неожењен, те без устручавања уђох у његов стан и легох на диван воји је био лоред топле пећи са намером да га чекам док се ие врати. Слуга ми је био доиео већ други чај. -Ја сам дремуцао, алн се мој друг никако пе враћа. Зпао сам врло добро, да после вечере никуда не излази без мене, те сам тим више био радо-знао где ли може сада бити — куда је отишао и шта га је нагнало да ио цичи тако касно оде од куће. Дознао сам од слуге да још није ни вечерао и вероватно да ннје отишао у кафану. Мислио сам најпосле да је отнгаао својој пријатељици Деси, младој лепој жени, која је напустила свога мужа, алн још није била разведена. Међутим и ову сам претпоставку одбацио, јер сам знао, да Деснни родитељи не би дозволили да им Блажа долази у кућу, а још мање да она тако касно иде с њим у шетњу. Не разумем, рекох у себи и запалих не знам коју цигарету да бих разбио дсоаду. Погледам на сат. Беше нет минута до десет. Одједном чух кораке у ходнику. То беше мој друг. Ие изненади се ни мало када ме спази; као да је знао да ће ме овде наћи. У лицу је био блед, али му се поред свега бледила видела нека чудновата злурадост. — Дакле, ипак сам био у праву, рече ми хладно и одлучно и не поздравзијши се самном. — Неће ме вишв вући за нос! Гледао сам га, чудећи се његовим речима. — Шта си у праву? — питао сам Га пазкљиво посматрајући сваки покрет његовог лица и тела. Вио је узрујан, али се видело да Се савлађује, а ко боље иознаје људе могао би видети, да је његово душевно стање у том моменту јако узбуркаио, али да се нпав мало стишао. Нагло је ходао горе доле по соби, ја <■■*« га мирно посматрао н чекао, да се сам изјада. — Зиао сам, осећао да ме лаже. И нисам се преварио — говорио је мој пријатељ одлучно и савлађујући се. — Говориш ли ти то о Деси? — упитао сам га ја, када је престао да говорл. Ои на то одмахну руком и као чудећи се мом питању рече: — А да о коме би другом могао говорити, него о њој, бестидници? Ухватио сам је, разумеш ли, на делу! На те речи се лице мога друга некако чудно искривило, и очи му севале, а глас му је дрхтао. Затим уздахну — одмахне руком, завали се у.

други крај дивана и поче мирним глаоом да прича. — Којешта. Што сам луд те се узрујавам? Па то сам и хтео. Да је ухватим на делу, па да се једном ослободим несносних веза. — Ето, молим те. Реци ти сам. Просуди. Има ли иаша веза смисла. Жеиа која има мужа, с којим не живи, воли те, тобож, и куне ти се свим на свету, да ће ире умрети него што ће се с тобом растати. Заврне ти мозак и ти као будала верујеш свему што она вели. Слепо верујеш, а ни сам не знаш зашго верујеш. Застаде за часак, па продужи: — Њени родитељи неће ни да чују за тебе, а ти мораш крадом да се састајеш са њом као какав гимназиста са неком девојчицом. Стид ме је самог себе, кад помислим како је све било. Али сада је свему крај... Кажем ти, свему је крај. Ја му пружих шибицу да запали цпгарету, која се беше давно угасила. Он је бесвесно запали и настави причати: —Често пута питам сам себе, има ли смисла шегачити се, кад знаш, да се то може и мора сваког часа жало-

Р . V-?-

— МлраМј уп . ла сан св кајао шго с«ш то учижио, али иисаи могао 'друкчије и не-хидоЈС поежачити реч, тим пре, јер оам видео да се она није противила томе. —• Али тога часа се у менн појави сумња, да се Деса двбро забавља, ма да ми се она увек клела, да нема човека са којим би се она ма и у разговор упустила. — Ти! И само ти си једини — уверавала ме је, ради кога живим и кога волим. — Јуче, пред вече, када је било редсвпо време нашега састанка, не могох издржати, већ се упутих у њену улицу иадајући се да ћу је срести и бар видети. Ја сам се емејао. — Ти се смејеш — прекиде причање мој пријатељ. Имаш цраво, смеј се. То сам и заслужио. Јер ово не чине озбиљни људи већ дечаци и гимназисте. Али сад је свеједно. Мораш слушати до краја, па ма се до краја смејао. Још пре ного што сам доспео, да дођем до речи да га умирим, продужио је прнчање: — Таман сам био стигао близу њене куће, кад у мраку спазих њепу другарицу Анђу са њеним „каваљером". Они беху прелазили на другу страну, н јасно ми је било да су били код Десе. — Још више ми се смркло пред очима кад сам то видео, јер сам био уверен, да ме је Деса лагала када ме је уверавала, да се са њим не познаје н да се неће ни упознати.

сно свршити. Немам снаге, да се отргнем, а сам знаш, да то желим. Није то више за мене. Узети је не могу, па зашто се излагати сплеткама и оговарању? А најглавније, зашто вечито страховати, да ће ме изневерити и једпог лепог дана наћи се код другог. Зашто? Зашто? Да моје слутње нису биле без основа, о томе сам се уверио данас, јест вечерас и сада је свему крај. Ја сам га немо слушао посматрајући нграње михпића на његовом лиду. Он је час устао и ходао по соби, а час опет седао и још увек непрекидно причао. — Пре три дана није била дошла на уречено време, већ читав сат касније. Изговарала се да није зиала колико је тачно сати, јер да им је сат стао. Напричала ми је много но њеном обичају и молила ме да јој опростим што сам морао тако дуго чекати. — Мени је ствар одмах била јасна али сам се чинио као да верујем у њезипу причу. — Оиа се журнла кући, јер су то вече чекали госте, и опростили смо се с тим, да се нећемо два дана видети, рекао сам, имам врло важиа посла. — Њој се мој предлог није допао, а није хтела то отворено казати да јој је криво. Ја сам то био опазио но бледилу на љеном лицу.

—Ти знаш колико ја мрзим тога надувеног и налнцканог фићфирића. Деси сам био рекао, да ми не излази пред очи, ако је видим у његовом друштву. Она се увек тобож љутила што сумњам у њено осећање. Уверавала ме како су јој такви људи одвратни. Ту мој пријатељ зовну слугу и наредн да донесе коњак. Нсписмо ћутке по једну чашиду, те он настави причати: — Од тога часа као да је ђаво ушао у мене. Нисам имао мира. Све ме је нешто копкало. Осећао сам да ће се нешто необичио догодити. И заиста се догоднло. — Вечерас устадох од стола не окусивпш ништа. Осећао сам да ме нешто гони, да идем од куће, али куда? нисам ни сам знао. Теби сам се зацело надао, али сам ипак кренуо. Ишао ,сам бесвесно, без циља и не знам ни сам како сам се нашао у главној улици. Баш кад сам хтео прећи улицу на углу код гостионе наиђоше саонице и ја застадох да прођу и случајно се осврнем у споредну улицу. Код тих речи зашраше му нервозно мишићи око усана, он нагло скочи и стаде иреда ме са речима: — Шта мислиш, кога сам видио? Јопг пре него што сам му могао одговорити, наставио је причати до крајности узбуђен и раздражен. — Видео сам њу са њеном нријатељицом и њеним нријатељем, оним ленотаном.

На те речн ужвмио' ме је о"бема ргкама, оштро ме ношедао и снаж«о. протресао-, као да сам ја томе узрок, шго је Деса била са тим младићем. — Разумецг ли, — викао је мој раз« дражени друг — видео сам је у друч штву са тим истим! После тих речи мало застаде, као да је хтео да се ирибере; затнм, усиу љавајући се да буде хладан, нродужи: — Но то још није све. Знаш ли гдв су били? камо су отишли? Отишле су њему у стан... Јест. Ја сам својим рођеним очима видео ... Јест све сам видео. На те речи поново плану и срдито удари руком о сто, да су се шоље од чаја и чашице од коњака испреврталв; од потреса. — Умнри се, молим те — рекох му< Није вредно да се због којечега узру< јаванг. — Због којечега велиш?! викао је на мене. — Али носле додаде тише: —Имаш право. Није вредно због једне обичне жене једити се, нити пак узрујавати. После тих речи насуо је поново ко-. њак и мирно жродужио своје доживљаје тога вечера: — Али сад долази најлепше, то јест, како се узме, можда најружније. Ја се реших, да се не мичем испред куће док не пођу кући. Морам ти признати да сам се мало стидео сам себе због тога, али ме обузе такво јогунство да бих пре главу изгубио него што бих се тога одрекао. Као што знаш, зима јв таква, да бих жалио и пса напоље истерати, али мени то није сметало. Ја сам горео од пакости и мржње. Напослетку обузела ме беше нека пакосна радост. — Ухватио сам је — ухватио. Говорио сам сам себи. Скинуо сам ти маску, ти ме иећеш витне вући за нос. После мале почивке додаде: — Цело лице ми је већ утрнуло било од хладноће, а они никако да изиђу. — Прошло је девет, искуцало- четврт десет, а њих иикако нема. Сваки шушањ, свака сенка ме је узрујавала. Бар сто пута ми се чинило да иду и сваком том приликом срце ми је лупало да ми је у ушима звонило. Руке ми се грчевито стискале и ја сам несвесно појурио сваком том приликом према вратима, ни сам не знајући шта ћу учинити. — Најпосле, зачу се жагор и кикот под капијом. Мени се смрче, и кад зашкрипну капија, ја се поново прибрах и мирно се упутих за њима. — Деса је изашла прва, а за њом опи и то бојажљиво се обазирући, неће ли их когод сиазити. — Он је — изгледа ми — нешто био заборавио, те се морао вратити натраг, јер је сад трчао за њима. — Прибрао сам био сву снагу, да будем миран, и када сам им иза леђа нрошао, нису ни опазиле откуд сам се створио. — Оне су стајале и чекале младића. Мени су у том часу биле леђима о» кренуте. — Ја се упутих наглим корацима нрема њима и када дођох на прам њих ослових их са „добро вече, госпођо" и одох даље не заставши ни за часак. — Она беше само лако вриспуда, затим потрчала за мном, али ја одох даље жао муња. Само сам чуо како' ме дозива: — Блажо, Блажо, молм{ те нричекај малко. Када сам већ доч ста био одмакао и нехотице се освр,< нух, видех је у близини уличног фе> њера, наслоњену на зид, како је по> крила рукама лице и плаче. — Поред ње је била њена пријате-« љица и онај. Онај! Сиромах мој друг, сав се тресао од узбуђења и ја му пе дадох да више говори, него нокушах да ствар колико могу ублажим. Али у томе нисам ни најмање успевао. Он се неко време примирио; затим усиљено поче да бу« де весео и као да је тобоже цела ствар, испала онако како је он желео.. — Све су ти оне, брате, једнаке, говораше привидно миран одлучним гласом. Вечито су жељне провода. Ни о чему другом и не мисле, него кака ће се допасти и на себе привући пажч њу. ЦЈто је која лепша тим је опаснич ја. Пропусти само један дан, само је* дну прилику, да јој не поласкаш и ње* ну сујету не задовољиш, већ је неза« довољна, врагови је распињу. Ох, та сит сам ја те несносне игре и пресит! (Наставак на 6-тој страни)