Коло

\/\а мјтсЈЦом

Г №в''ШО ШШР

/^/олико пута смо доживели: канх/С деларија, писаће машине клопарају, телефон зврји, шеф виче, клијенти нервозно чекају, са улице допире шум аутомобила, дрека нродаваца новина и бука радиоапарата са музиком и рекламама. Шта остаје једној дактилографкиљи него да уздахне од срц,а: „Јао, да ми је оада бити на неком пустом острву!" Често пута сам сам то пожелео, кад бих се, на пример, вратио из пореске управе, са неке досадне свечаности или кад би ми дозлогрдио телефон који би звонио шездесет пута на час. „Ах, да ми је сада бити на неком нустом острву!" И зато сам искорисгио прилику кад ми се прулсила, да посетим једно потпуно усамљено острво, Вокосово острво у Тихом океаиу. Иако је острво потпуно пусто, знао сам већ но нешто о њему. Налази се 7 Тихом океаиу, има шест вилометаРа у пречнику, двадесет пет квадратних кшгометара новршине, брдовито је и плодно. Политички припада држави Коста Рика, од које је шест стотина километара далеро. Острво је потпуно ненасељено и неиспитано тако да иије чак ни забележено на помор-

растерао завесу од магле, показало се пред нама стрмо острво. На први поглед било ми је јасио да је немогућно да се овде пронађе неко сакривено благо. Стрми обронци, усправне стене пупе су безбројних увала, пећина, стена, шпиља. Поред тога све острво је оврасло пепролазном, пригустом шумом све до висине од еоо метара. Отворепи залив у коме смо бацили сидро пун је риба. Све врве око наше једрилице. Појављују се веће и мање ајкуле које разгоне јата белица. Одмах следећег јутра пошли смо чамцем за спасавање према месту где се је већина експедиција искрцавала на острво. Извукли смо чамац на песковиту обалу, пуну неких црвених ракова који су журно тражили своја скровпшта. У густом честару иод високим кокосовим палмама наишли смо на полуразваљене бараке од таласаетог лима. То су напуштена насеља некадашњих истраживача блага, На острву влада гробна тишина. Нигде гласа. птице ни било какве зверке. Само тихи шум ситне, фиие кишине у џунгли и равномерно удара'1-.е таласа у о<5алу. У једној лимеиој кутији обешеној на једном стубу нашао сам неколико ножутелих нисама, нешго ситног новца и цедуљицу на шпанском језику: „Молимо вас поиесите ова писма у свет. Много хвала!" Писма су оставили путници једиог. брода који је на свом далеком путу преко Пацифика био приморан да на овом острву узгге воде.

ским мапама. Уопште, до последњег времена сумњало се да постоји. Али у морнарским круговима постоји о њему ирича о закопаном гусарском благу. Гусарски брод „Мери деар" „Драга Марија" опљачкао је крајем ^Фошлога века америчке обале. На броду се накупило неколико тона сребра, злата и драгог камења. Честитом капетану учинило се незгодно да толико богатство вуче са собом иа се решио да га сажрије на агодном месту. „Драга Марија" укотвила се на Кокосовом острву и ту је благо закопано. РЈратко време носле тога гуоарски брод су ухватили перуански ратни бродови и цела посада је по кратком поступку обешена У Панамском заливу. Од капетана се сазнало за скривено благо, али до сада нико није успео да га рропађе. Преко две стотине експеди ција до 1938 године посетило је острво тражећи то гусарско благо. Некн поморски капетан проживео је на ну стом острву са својом женом 21 годи ну, али није нашао благо. То је укратко све што сам знао с пустом Кокосовом острву, према коме смо сада једрилп. А једрили смо у магли. Нпски облази нритискпвали су и ваздух и море. Све је сиво у сивоме. Још од јутра прате иас у лету велике црне нтице. Својим непријатним крицима оне нам јављају да је земља близу. Но земље дуго нема. Тек касно по подне кад је јак ветар мало

По колибамЗ' днеред. Порушено огњиште, ост^ци радио-апарата, разбацано посуђе, постељне ствари. Последњи становници_ острва изгледа да су напустили своје станове у невероватној журби. Пушчани пуцањ прекину тишииу. Неко од пратње пуцао је на дивљу свињу. Испекли смо је тешком муком на ражњу. Ручак смо засладили дивљим поморанчама, лимуповима и бананама. Земља је стварно плодна као у рају. Рибе, меса, воћа и новрћа у изобиљу. Човек не мора много да се мучи да до њнх дође. Но ипак је сваком од нас непријатно при души. Можда због непријатне, гробне тишине која ту влада? Или због сталне магле која еталпо сакрива небо и околину?, Или због ситне кише која стално ромиња? Било је приличио топло. Мислим око 35 степени. Неколико пута смо покушали да продремо у џунглу или у брегове, али узалуд. Напори су били и сувише влики. Онда смо неколико дапа седели без посла на обали, депри мирани, нерасположени. — Треба да се оправи мотор, река.0 је механичар. Чамац треба да се вратп '10 брода, по алат. Сви су се обрадо^ вали тој вести. Само ја сам друкче мислио. Решио ам да за то време останем сам на острву, још једном да покушам да иродрем у унутрашњост тајанственог зстрва. Још дан раније нриМетио сам да око највиших врхова ила»нина кружи велико јато црних галебова. Да та-" мо не постоји какво језеро са слатком водом? Или се тамо налазе гиезда овн* птица? Остао сам сам па пустом острву. Имао оам хране за четири дана, фотографски апарат, блок за цртан.е н велики нож за крчење честара, Наш ча-

мац се брзо изгубио у магли, иако оам још дуго чуо зврјаље његовот мотора. Најзад с&м на пустом острву! Још једном сам се осврнуо да запамтим правац и затим сам понтао на срећу у густу прашуму. Већ од првих корака био ми је нотребан нож да крчим себи пут. Корење испреплетано лијанама било је густо и жилаво. На голим ногама осетио сам уједе мрава и москита и убоде трња. За кратко време био сам мокар као миш. Мучио оам се још неколико часова, али онда сам морао да напустим борбу. Уморан вратио сам се истим путем на обалу. У бнстрој води речице која утиче у залив опрао сам окрва* вљене ноге. И ту ми је -пала на памет спасопосна мисао која је требала да ме оправда због неуспеха' и повратка. Треба једноставно да идем током речице у брда! Нпсам оклевао нђ тренутка. Потнао сам коритом и без муке продро неколико стотина метара узводно. Но онда се корито сузило, вода постала дубља, до грла, а крупно камен>е обрасло ажгЈЖа ДаВИо је несигурно упориште мојнм гуменим ђоповпма. Зато сам се изуо и продужио нут. Гацао сам корак по корак с муком напред. Ток воде био је све јачи и јачи. Често пута морао сам се хватати за грање и корење које је висило са обале, да ме До сумрака прстигао вам- ШШкоШ'век уопште молге да постигне. Стагао сам на једну чистипу која није била већа од неколико квадратних метара. На чистииу су падала с-а околних стена са велике висине гри танка симетрична водопада. Призор је био толико леп, да сам аа неколико тренутака заборавио свој циљ. Хладаи ветар који је дувао од водопада брзо ме је отрезпио. Почео сам да зебем. Требало је даље да се иде. Али, није се имало куда. Дпзале су се на свим стр^нама усправне стене. Лево и десно дубоке провалије. Морао сам да попустим. И ту сам провео једну ноћ које ћу се сећати целога свог живота. Целу ноћ је шкропила ситна киша, која ипак није смЈлала мравима, комарцпма и друптм инсектима да ме уједају. Било је мрачно као у рогу, а ватру нисам могао да наложим, јер су ми шибице биле мокре. Уосталом, нирде

Нежолико ч-асова цртао сам фигуре! по песку. Онда сам покушао да ло< вим црвене ракове. С времена на вреч ме појео бих коју банану или помо* ранчу. И онда сам опет пошао на обалу и досаћивао се. Одједном скочих престрашен: прекф песка је претрчала према менн дивља! мачка боје лисице. — Бежи, нећу ти ништа, повиказ; гласно!

Да ли је го мој глас? Зар сам ја то гласно говорио некој зверцн? . Мачке је нестало. Да ли је уопштеј била ту? Певам. ИшИ ШОТО п ОиекуЈем одјек.., НипТта! * Само сипи бескрајна киша, Смешно, кад је човек усамљен прича и са дивљим жпвотињама. А зар нисам ја малочас грдио гласно камен, о који сам се. спотакао. — Шта лежиш овде, вуцибатипо, рекао сам. Сад ћу да ти нокажем! Узео оам камен и бацио га, далеко у воду. Кишица сипи. Часови као вечноот ..Ј Прошла су три дана суморног размишљања о животу на пустом остр* ву... У даљини као да се чује уда- 1 рање мотора. Долазе ли по мене? Стварно, ево их, тамо иза стене у мору појавио се бели чамац. — Овамо, овамо! повикао сам ваЗ себе од радости. — Хватај конопац! Шта се дереш као да те не видимо? рекао је крмар« Веливи талас занесе чамац до сбал©<

н-вје било ни комада сувог дрвцета. Је два сам дочекао јутро и чим је свапуло похитао сам патраг низводно. Тек око подне стигао сам на обалу и чим сам се загрејао одмах заспао као заклан. Кад сам се пробудио, писам зпао гата ћу од досаде. Чекање је пајгора ствар на свету.

Окочио сам у чамац и одахнуо! Колико је пријатан мирис бензипа! Другови су у недоумици климали главом кад сам им рекао: — Штета што овде нема телефона! Хтео бих да чујем како зврји. Можв сада да звони коликогод хоће. Ја никада више нећу пожелети пусто острво!