Коло

'Ц VI$в%\АлШ>Ц СЈС1Ц1Ј

у^~>утш се већ спуштао. Млад месец је бојажљиво провиривао и сво—' јом бледом светлошћу осветљавао двориште дома избегличке деце „Краљевића Андреје" када су се питомци враћали са недељне поподневне шетње. Двориште, дотле скоро пусто, лостепено је оживело. Најпре појединачно, а затим група за групом пристизали су они — дојучерашњи бескућници — данашњи нитомци избетличког дома „Краљевића Андреје". Прилазили једни другима и у пространом дворишту бивших топовских шуиа, испуњеном жагором, препричавали су како су провели недељу, док се иза наших лећа образују два табора навијача који одобравањем и него-

После вечере дечаци су се повукли у своје спаваонице. На вратима сваке стоји натиис: „Пре него што уђеш не заборави да скинеш ципеле". Они ово поштују, и у дугачком ходнику их скидају. Облаче налуне, узимају рубље за спавање, одлазе у умиваоницу, умивају се и перу ноге. По великим собама, смештено је по двадесет пет питомаца. Свака соба има свог васпитача и он будно води рачуна о сваком појединцу. У девет часова звоно је објавило спавање. У собама се опет зачуо „Оче наш", а затим је настала тишина. Задовољна, ведра и расположена лица одлазе на почипак, да би нзјутра рано, у пет часова устали, спремили се,

дома примио. Сваке године Фотографисање се обавља. Нова слика заузима место поред прошлогодишње и на тај начин пружа најбољу контролу и поређење између нређашњег и садашњег стања питомца. Сем овога на сваком картону се убелелсавају оцене и заиажања васпитача о раду, моралиом и физичком напредовању. Данас је у дому „Краљевића Андреје" смештене гри стотине шесдесет питомаца. Међу њима има 108 средњошколаца. Они похађају гимназију, трговачку академију, средњо-техничку школу и школу за примењену уметиост. Сви су вредии и врло добри ученици. Остали, већина, су шегрти и млађи помоћници. Међу шегртима има добар број и таквих који похађају после рада и Видовићеву приватну гимназију. Питомци имају у . дому и две велике учиопице са свима потребама.

Здравствено стање нитомаца је примерно. Од образовања дома до данас није забележен ни један једини смртни случај. Сви су здрави и у врло доброј фнзичкој кондпцији. Слободни часови, поред осталота, испуњени су, разноразиим спортским забавама и међусобпим такмичењима. Целокупан изглед дома почев од дворишта и саме зграде, па -кухиње, триезарије, учионице, сиаваћих соба, умиваонице, куиатила, пружа светлу и ведру слику. Хигијенски условн су одлични, ред примеран, а организација беспрекорна. Стварањем ова.квих и овако организованих домова влада Народпог спаса је решила један од најкрупнијих наших данашњих проблема — сачувала; нам омладину. Дом „Краљевнћа Ан-. дреје" иример је поафтвованог и не» себичног рада. М. А. Т.

Овима што сте тамо далеко, далеко отргнути давио са огљишта свога. топли поздрав шаље дедно срце меко, за срећни повратак оно моли Бога. Ах, како ће можда тада срца закуцати. а сузе радости низ лице ће тећи кад загрли сина остарела мати и ако без речи ал' све ће му рећи. О, како ће овуда познаници стари. да се на вас слете, руке да вам стежу. Велика ће радост лица да озари док ћете осећат' сна.гу сасвим свежу. Ове вас тихо мами у свој родни крај, свака етопа за вас чува тајну нову. Свуда л>убав цвета, свуд миршпе гај, свака уста страеном загрљају зову. Кранка Јоцковић ученица VII разреда гимназије

Л>%Лњеш**Ал (иаишци Рез. поручнику геф. бр. 1875 - Хомелбурх Мад ли ћеш ми доћи, о мој| мили тата? Да Ти свијем ручице око милог врата. Да ме иосиш дуго. да ми теиаш много. М #ју милу жељу испуииће Бого! €а сејом ћу Теби ја у сусрет поћи. И казаћу тада: „Ово Је иаш тата". 1е оиа мала и незна те дпугше Нег' из наше ириче. слике и Твог писма«: ©, мој мили тата. 1а Те мпого волим! С)а сешм се за Те увек Богу молим Да нам Тебе чува од свакога зала А Бог ће нас чути, жељица 1е мала! €а нашом мамицом ми љубав гајимо Према Теби. мили. који си далеко. Мајчине су речи. „да Те ми волимо", Љезине иас вечи и Твој поглед нрати. О. добри татице. ми свега имамо. Али све узалуд кад Теде немамо. Али Бог ће дати. Ти ћеш бозо доћи. Сввдим најмилијнм из далека поћи.

Кад ли ћеш ми доћи. о мој мили тата? Да Ти свијем »учице око милог воата. Да ме носиш дуго. да ми тепаш мпого« Мвју малу жсљу испуниће Бог«!

Рвбашсвина, октобра 1943 г.

А11ЧВ

Успео скок будућег лакоатлетичара — питомца Дома избегличке децс.

стале слободне часове да се позабаве, када је звоно, тачно у осам часова, објавило вечеру. Као по команди, на знак звона, сврстали су се што су брже могли у четворне редове. Жагор је престао. Двориште је занемело. Капе су слетеле са глава и у тој побожној тишиии чула се вечерња молитва: „Оче наш". После молитве, одлазили су у велику трпезарију на вечеру. На вратима примали су хлеб, тањир, кашику и виљупгку и прилазили казану. Вечера је била подељена. Оно што они добијају за исхрану добро је укусно и довољно масно и у довољној количини. Поред разног куваног поврћа с месом, дечаци добијају готово свакодневно још и по четврт литра доброг јогурта. На питање дали је то можда нарочити недељни оброк, један од питомаца је одговорио потпуно слободно, иезнајући чак ни зашто га питамо, да не примећује разлику у исхрани, и да је свакодневно храна добра и укусна.

град и довозиле хиљаде и хиљаде избеглица из свих крајева земље. Тада су и они, пристизали са својим родитељима, напаћени, измучени, поцепани, босоноги, блатњави, испијеног лица и сузних очију. Напуштајући своје домове, тражили уточиште у Србији. Београд и цела земља дочекали су их, пригрлили их братском љубављу, нружили нров над главом, шрехрану и могућност рада и зараде. А затим одмах су образовани домови за децу и мла.ђе. Деца су, као питомци Комесаријата за избеглице, окуЉша, ошишаиа, лекарски прегледана и снабдевена са оделом, ципелама, капом, три пара веша, радничким комбинезоном и куфером за смештај својих ствари. У канцеларији управе дома сважи иитомац има свој картон са Фотографијом и свима подацима. Поред фотографије, која етужи као докуменат изгледа шггомца, на дал пријема у дом, убележава се све што је собом донео или што је од управе

довањем прате развијање инпровизирани бокс-меч. Двориште је врило. Жагор као г огромном пчелињажу. Неуморни дечаци су искоришћавали још носледње прео-

доручковали и већ у 5,30 разишли се, сваки на свој посао. У дом су дошли још онда када су композиције за композицијама, у скоро непрекидном низу, стизале у Бео-

Он ће доћи Бранку Вој. Мирковићу, Стапаг XII Ф

Питомци дома полазе на рад ујитро у глупама.

Давно ноћ је дошла, свуд се свила тама. Крај прозора седим у мислима сама, Писмо свога драгог држим у рукака. А пред кућом мојом, липа мирише Савија се грање, трепсри, уздише. Лишће с чежњом шуми, встрић поиграви Влизу је већ поноћ, свако мирно спава. Тишипа та прија и тугу стишава. Чини ми се време мили. пусти дани, мрке ноћи Треће лето ,всћ је прошло, што проводим у самоћи Ал глас срца с надом шапће, чекај, чекај он ће доћи. ПАДЕЖДА ЦВЕТКОВИЋ

(Сниици: Приватна евојива)