Коло

II

3А ДЕЦУ, ДА СЕ РАЗОНОДЕ И ПОУЧЕ

(басна)

РЕШЕЊЕ РЕБУСА

Ствар је врло озбиљиа: секица се учи да броји ... (Онимак: А. Оим»ћ)

БАТА МИЛЕ Ц|зел са шешнром

— Не примам стране људе, рече врба. Сирота птичица није знала више коме да се обрати. Али је јела угледа и рече: — Куда ћеш, птичице? — Не знам; сво дрвеће одбија да ме прими да се закло-

Загенега цврчак мраву: — „Ја знам једну мудру главу, која уме и без труда да безбрижно живи свуда. Дед' погоди, прика мраве, име ове мудре главе. Погодиш ли, част ти свака, мудрост ти је врло јака". — „Немам тешку „мудрост грчку", — мрав полако каже цврчку. — „Моја ситна памет л.равља питање ти ово ставља; кад ти личност, пуна хвала, стане испред огледала, кога онда г.идиш тамо? Реци. али право само." — „Па наравно, глуии мраве,

Те(г). Ш, (о)ко, нога, ма,(л>), П о Д, лу(к). дом, глав(а). (с)ом = Тешко ногама под лудом главом.

Лутп кроз срце

Хвалила се једном дуња Шљивама са стране, Да су плод пад плодовима Њене златне гране.

Ја сам једра па и крупна Жута сам ко смиље, Замиришем целу собу. Ко најлепше биље/" Чула деца па јој веле: „То је само жеља пуста, Шта ти вреди дуњо наша, Кад нам стежеш уста?"

Није нимало тешко! Ако паместите руке као што вам слпка покарује, па затим пустите да вам светлост на руке пада тако да се сенка пројектује на зиду, добикете слику човека са

Дво|е малих Холанђана желе да се виде и повазговарају. Котм путем твеба да иду да би се сусрели? шешмром на глави. Будете лп мало мицали својим прстима, видекете како се шешир на глави нокреће и како човек мрда устима! . . .

ним а због сломљеног крила нисам могла да одлетим са осталим птицама. — Дођи к мени. Избери грану која ти се највише свиђа. Птичица се сместила у добро Заклоњеном куту и весело је Запвркутала. Али једне ноћи северац зафијука и откиде лишће са ^резе, храста и врбе. — Да ли да откинем и јели лишће? помисли хладни ветар. — Не, рече сунчев зрак који се једва промолио кроз облаке; јела је била добра и примила је птичицу. Од тог доба, јела чува своје лишће преко целе зиме. И. Л. (у&гт 4€лм^а^

видиш слику своје главе" кроз смех цврчак мрава кори. А мрав на то одговори: — „Та паметна глава ретка, то је, друже, одгонетка. За те главе пчеле веле да спадају у — дембеле." Често „мудрост — тако јака" понекога води ђака. И обично горка плачка „мудрости" је овој — тачка. А-а

Донела је сека Вера Болесног пајаца, Донела је да га лечи Стари мачор Браца. „Много ми је болестан: Руке, ноге, глава, Па ми ноћу не може Сиромах да спава". „Па те молим, докторе, Тако ти бркова, Излечи ми како знаш, Мог пајаца Јова". „Кад је тако душнце, Лекарске ми праксе, Преписаћу рецепте, Без икакве таксе.

„За доручак чорбице Од младих врапчића, За вечеру супице, Батак од пилића. БАТА МИЈ1Е

Куцпв у лавиринту

Несрекни куцов запао је у овај лавиринт и,з кога би радо утекао само када би внао нут. А може да изиђе, само треба мало размислити! Хоћете ли да помогнете куцову да се дочепа слободе.

Кује Аца вредно, џамахује снажно; теше, сече, гради, рамишљено, важно. Неке летве ту су, ратим даске, танке, ексери и чекик, и готове — санке.

А још тамо, ено: стрми пут са брега. Све је, дакле, спремно, само нема — снега... М. ВАСКИН

| / малој, непролазној уличици, лармала су деца, 0^/ шутирајући лопту од харТије. Безбрижни смех ширио се улицом. Задовољно су сијала мала лица. — Удри! Додај! Мало ио мало и „лопта" се воцепа. — Другу да направимо! викну неко. — Ево канапа! Дај хартије! Мале ручице затезале су канап око згужване хартије. Одједном један плавокоси дечак дотрча са другог краја улице. Сви се окретоше ка њему. — Што ниси дошао раније?

— Сутра је Синишин рођендан, па му је тата обећао да ће му дати једну праву, правцату лопту. Од сутра, дакле, нећемо шутирати хартију. То ми Је казао Синиша, али под условом да ником не кажем, јер хоће да нас изненади. — Ал' ће да се игра! — Али пази — немој ником да кажеш. — Нећу. И дебељко није „ником 4 казао, већ само Милету за једну стару марку. — Али пази! — рекао му је узимајући марку — Немој ником да кажеш!

— Нисам могао. Али зато ја сам нешто важно дознао. — Шта то? Кажи. — Нећу. — Кажи бар мени — рече један дебељко и показа бонбону. — Добро, хоћу. Иако су се одвојили далеко од другова, ипак, ради сваке сигурности, плавокоси дечак, јако припивши уста дебељковом уву, шапну:

— Нсћу. Миле је чувао тајну, — није ником казао — само Аци и малом Вељи. Аца рекао велнком Вељи, а мали Веља Тићи — и ускоро сви су знали тајну. Па сада замислите ко је кога изиенадио: дали Синиша друга« ре, или они када су дошли код њега и викнули још са врата: — Живела права лопта! " М. Васкип

ило је хладно, зима је долазила. Птице су већ дав^ но отишле; остала је једна птичица која је имала сломљено крило и није могла да одлети са осталим. ; Отишла је да затражи заклон од хладноће од великих дрвета шуме: „Хоћете да ми допустите да се склоним у ваше лишће до пролећа? — Глупава идеја, одговори бреза; доста имам посла око чувања свог мишића, одлази. — Појела би ми сав жир, рече храст. Не примам те.