Коло

орам унапред да кажем: не волим да убијам зкивотиње. На велико негодовање мојих пријатеља увек сам одбијао да пуцам на срндаћа који безазлено стоји на шумској чистини, обасјан месечином или да победоносно дршим у рукама убијеног зеца. Разуме се, да и ту има изузстака. [Тако, рецимо, убијам осе које се спуШтају на хлеб намазан пекмезом или Комарце који ми зује око ушију. Исто Тако бих ударио ш неког досадног човека . • • Али, то се не сме. С таквим ехватањем путовао сам дуГо времена светом све док нисам дошао у Западну Индију, у Иорторико. Ту еам научио да убијам. Морска чудовишта: ајкуле! После дугог путовања стигли смо у цристаниште Сан Хуан и спустили ленгере. Врућина је била ужасна. И док јсу пријатељи у капетанији посвршаваЛи пасошке формалности, добио сам вољу да се окупам. Сео сам у чамап и одвеслао подаље на море. Неколико стотина метара далеко од обале свукао сам одело, скочио у воду и запливао. Предамном, на другој страни приставишта било је црначко насеље Кадано са лепом плажом под високим палмама. Плажа је била дивно обасјана сунцем. И баш кад сам био на пола пута. неких педесет метара од обале, приметих ва обали људе који су трчали, махали В нешто ми гласно довикивали. Нисам рнао о чему је реч док нисам осетио јак смрад и приметио да је вода маснопрљава. Доспео сам у излив градскога Канала. Са одвратношћу окренуо сам се и запливао натраг према чамцу. Кад сам се окренуо, претрнуо сам од страха. Између мене и чамца појавила су се ва површини воде дВа троугласта пераја. Пераја ајкуле! Зато су ми дакле људи са обале тако фчајнички махали рукама и довикива{■и! Сад треба да останем миран у прЗ &авој води, у близини ајкуле! Лагано, )без журбе и наглих покрета пливам према чамцу. Не сме си ни у ком слу.Чају журити или пљускати. Ајкула се ;©кренула и запливала према мени. Срце ми престаде да куца. Мора да је го!лема: пераје је необично велико. Наједном ајкула зарони... По ногама осетих струјање воде и пљусак. Као да се игра, ајкула пројури поред мене. јНајопаснија врста — тиграста ајкула! !Опет је заронила, а чамац је још десет Циетара далеко. Полако, бескрајно пор1ако му се приближавам. Најзад, доЖватих $е ^ампа и §тварно после^њом јснагом пребапих се у њега. Тако сам јве спасао. А дан пре тога покушао је да преПлива залив и неки Смол који је у бли-

зипи имао фарму шећерне трске. И њему су као и мени довикивали са обале: „Ајкула!" — Ах, Боже мој! стигао је само да викне мистер Смол, кад су га ухватили људи са чамцем за спасавање испод пазуха. Вода ,се око њега црвено обо* јила и у рукама спасилаца остала је само горња половина тела. Доњу је однела ајкула ... То је био мој први сусрет с овим опасним становницима мора. Пре но што ћу испричати своје даље доживљаје са ајкулама испричаћу вам свој први лов на једну другу врсту морских немани, подједнако опасних као што су и ајкуле. То су рибе — сабљарка. Било је то код бисерних острва, западно од Панамског канала. Становници острва били су већ неколико дана у великом узбуђењу. У њиховим водама појавила се огромна риба — сабљарка и то једна од најопасније врсте: једриличарка. Рибе — сабљарке имају страшно оружје на врху уста: неку врсту сабље или ножа којим закоље свој плен. Она напада чак и китове, највеће морске животиње, а нарочита јој је посластица млади кит. Поменута риба — сабљарка пливала је неколико дапа безазлено око острва истуривши своје велике пераје на леђима према ветру као неко једро. Но убрзо је дошло до несреће. Једном де* чаку који је запливао мало даље од острва риба — сабљарка распорила је трбух. Затим га је набола на свој оштри кљун и одвукла у морску дубину. На острву је завладала паника. Нико се више није усуђивао да рони по бисер и људи су беспослено седели на обали и гледали у море. Неки су, наоружани пушкама и харпунама, пошли чамцима на ову опасну рибу. Али треба знати да је риба — једриличарка вз рода сабљарки најбржа и најопрезнија риба у мору. Ко је улови може с поиосом да обеси њено једро на највиши врх јарбола. Пошао сам у лов. Сео у свој моторни чамац са два рибара наоружана харпу« нама или оствама. Но ја сам хтео да применим други начин лова. Ухватио сам једног бонита, рибу из породице бакалара и метнуо га као мамац на велику удицу. У брзој вожњи вукли емо удицу .иза чамца на конопцу дугачком тридесетак метара. Вукли смо је тако ц*о дан између стена поред обале, али узалуд. Ноћ смо провели у једном малом заливу. Рано ујутро дали смо се опет на посао. Али нисмо прошли ии неколико стотина КаД "ЈГ&иЈГ коЈа се појавила на површини свега неколико десетина метара иза чамца. Скоро у исти мах тргну конопац тако да умало висам одлетео преко палубе.

НАШОАО ЗА^ 1^-031 КАне гиигоер естерлјхер

Ретка риба еабљар• ка из породице једриличарки ухваћева код Бисериих острва

Доле: Једпо од Еа» серних острва &а* падио од Панамског канала. (Онимци: X. Г. Естеоајхеш

— Пуштајте конопац! довикну ми крмилар. Пустио сам конопац који се стреловитом брзином одмотао са чекрка. Тек после 150 метара притисак је пдчео да попушта. Тад сам почео да- га вучем себи. До педесет метара нисам осећао никакав отпор. А онда риба појури опет у дубину. Читавих двеста метара! И сада се игра понављала читава два сата. Чим би риба повукла, ја бих попуштао, а кад би она попустила, ја бих вукао. И тако док се није уморила. Сво то време риба је била под водом и ја је нисам видео. Али одједном, свега неколико метара пред чамцем, као стрела риба, права неман, искочи читава два метра високо из воде. Опет сам морао да попустим. Борба је трајала цео час. Најзад сам успео да рибу привучем толико чамцу да јој је један рибар могао да намакне на главу јаку замку. То је био најопаснији тренутак. Да се риба тада бацила, никад је више не бисмо видели. Затеглв смо конопац в — један, два,

три! — огромна риба била је у чампу. Ту је читавих четврт часа бесно з^дарала око себе. Једну кофу коју је дохватила репом једноставно је смрвила. Два прбзора на кабиНи испала су из оквира. А затим се умирила. То је тренутак обрачуна. Крмилар јој опалио метак из револвера у тврдо чело. Још неколико трзаја и о^ромна риба је угинула. У исто време имали смо прилике да посматрамо чудиоват призор. Боја коже на риби која је дотле била смеђа прелазила је постепено у светлољубичасто. Као да је обојио неки Сликар. Ту појаву нису објаснили још ни научници, јер је риба — сабљарка из породице једриличарки врло тешка лрвина. Победоносно извесили смо њено пераје, ве;шко као омање једро, на врх нашег јарбола. На обали је настало право народно весеље. У залив нас је допратила читава поворка урођеничких рибарских чамаца, а у вече нриређена је рибља вечера са игранком.