Коло

I/

2

По&нати наш научнак - астро• ном т. МИЛУТИН МИЛАНКО• ВИЋ, који је својвм зчачајшш радом стекао прирнање у целој Европи, објавио је под торњим насдовом веобичпо занимљиву књигу о „тајнама" васионе светова и векова. Доносимо једав одломак ове ванредно лепо писане књиге, која је изашла у одлично опремљеном ввдању „Југоистока". ЛОа путу за Беч, задржао сам се, у /г' ва дан два, у семерввшким планинама и отсео овде у »Сунчевим дворима". Тако се зове моје ;®адан.е боравиште. У склопу тих планвна, а у ввсинв од *иљаду метара изнад мора, одабрао је н »егов градитељ једно место које је пео дан обасјано сунце, подигао на њему тестоспратно здање, и исклесао ва н .еговом високом забату лвк Сунца са његовим зрацнма. Тај знак, виђен вз даХека, привукао ме је мађиском снагом ввамо. Ноћас је пао први снег и покрио својом чистом белвном њиве и иашнаке, али се у љој отсјајује и плаветнило неба. Ја седим, загреван тонлим Сунчевим зрацима, под впсоким храстом, на узвишици поред мога става, удишем пуним грудпма свежи ваздух, посматрам ио хаљадити пут предео у којем су природа и људска рука изложиле своја дела, а не могу да их се сит нагледам. Тамне јелове шуме, камене врлети, снежве пољане, брежуљци, гребени, а, иза свега тога, црвенкасти џиновски бедем Раксе. Нема те кичиЦе која би била у стаљу да ову раскошну игру боја пренесе на платно, па ни саму боју спе*а; ова је и бела и плава, и бисерна, и сребрваста и румена. А већ небо! Да еам сликар, ја бих са ове висине треснуо сав свој сликарски прибор у дубину, да га никад више не узмем у руке. У овој природи све изгледа чаробно, па и сама железиичка пруга. Некада, као млад инжењер, налазио сам јој мана, а сада ми она изгледа као дело богова. Њена траса приљубила се уз брегове у вечни љубавни загрљај, а љени двоспратни вијадукти, којима она прескаче преко долина и потока, и од' којих видим одавде, у исти мах, њих неколико, толико су урасли у љихову кршевиту околину да би било грешно изменити им и најситнији детаљ. Без тих вијадуката, галерија, усека и тунела, не могу ни да замислим овај крај. Па ипак је овај храст, ва чије сам св дебело стабло наслонио, гледао пре седамдесет година градљу ове железнице. Увек ми је било највеће уживаље каДа сам могао да се одвојим од света, људи, љихових ситних интереса, ввских пожуда и уских погледа, н спасем у природу. Још док сам живео у Бечу, ја сам бежао у варошки парк, ноћу или у подне, када онде никог више нема. Онде сам, у сени дивљих кестенова, посматрао оно умиљато уметно језерце са љеговим малим водопадом и острвцем, на којем су израсла два вита јаблана. Тај мали део природе био је довољан Да се на љему разгалим као хитро притиснутим пољупцем на руку обожаване, на оно местанце које је исечак рукавице, онде где се она закопчава, оставио несакривено. Толико мален део природе видео сам и у моме парку, и то ми је било доста, јер сам осећао љено топло било, као што сам га осећао и на оном исечку рукавице, под својим уснама. А сада уживам природу у свој њеној несакривеној лепоти. — Али ипак зато мислим и на ову црну рукавицу, фину, усду, са високим подлактицама, какве су се некад носиле у Бечу. Сад ћу да се спустим у дубоку долину коју Аустријанци, скромни какви , су. зову 1*арак. Н>ом ћу се отшетати до

старог замка Блам, чије зидине живо причају о старим витезовима и о једној љиховој плавокосој ћерци, која је, са прозора своје избе, скочила у дубину, да не падне Турцима у руке. Оданде ћу се железницом вратити у свој став, где ћу да довршим ово писмо. ... Вративши се синоћ са своје шетље, осећао сам се као вијан; преда мном су треперили без престанка Сунчеви зраци, плаветнило неба и белина снега; зато нисам могао да Вам пишем. Сада, у јутро, седим у добро загрејаној дворани мога стана, поред огромног прозора, који је разумни архитекта начинио од једног јединог окна, и уоквирио га тако да предео који се кроза љ види изгледа као каква слика. Време је да се вратим на главни предмет наше преписке, уколико ми то допушта ова дивна слика, која без престанка привлачи мој поглед. Она ми, у осталом, даје тему за ово моје писмо. Сва лепота природе коју сада уживам дар је Сунчев. Све боје које трепере кроз овај прозор само су одсјај Сунчеве светлости. И оне јеле, и опе стене, снег, па и само небо, све су то тамиа тела! Она имају само способност да од СунЧеве светлости, која на њих пада, проберу и задрже у себи један известан део, а остатак да врате. Тај остатак зовемо љиховом бојом. Овај снег на планинама зна врло добро да га Сунчеви зраци слабе својим пољупцем, па их зато враћа у пслини. Због тога нам он изгледа бео и засењује нам очи. Но и њега је Сунце створи-

„Твој сјај је леп на небеском обзорју, ти живо Сунце које си прво живело. Када се ти уздигнеш на источном хоризонту, онда обаспеш целу Земљу твојом лепотом ... Твоји зраци обухватају цео свет и све што си ти створило... Тама бежи када ти своје зраке разашиљеш; свет се вессли, људи се буде и устају, јер си их ти подигло. Они перу своје тело, облаче своје одеће, и дижу у молитви руке када се ти рађаш. Стада се одмарају на паши, дрвље и биље зелени, тице излећу из својих гнезда, а њихова крила славе тебе... Ти си, Сунце, створило годишња доба, зимску хладноћу и летњу врућину. Ти си створило далеко небо, да на њему светлиш и видиш све што си створило". Данас, после 3300 година, говоримо ми, природњаци, о Сунцу, скоро пстим језиком и са једнаким усхићењем као и тај просвећени фараон. Сунце је очувало, неокрњено, своје достојанство у току бурних векова, који су видели смрт многнх осталих божанстава. Са тим божанством хтео бих Вас давас упознати. Само се бојим да се, и у овом случају, не понови оно што се тако често дешава. Када се лично упоЗнате са којом славном личноСти коју сте дотле поннавали само из њених дела, Ви сте обично разочарани. Дела Вас задивљавају, а личност Вам изгледа ситна. Сунце Вам неће, тога се не бојим, изгледати ситно, али, видите, већ при првом кораку, када је време да Вас упознам са љим самим, ја морам да Вам

(

„Коло" упућује топле честитке свим својим читаоцимџ, браћи у заробљениттву, пријатељима и сарадницима о светлим празницима Хрцстовог рођења, уз српске поздраве.

Насловна

отрана

(броја 106

од 7 Јануара 1944):

Вожићнв

декор 'Дурмптора

(Онимак: А. СимиМ

ло и уздигло и$ Земљиних вода на врхунце брегова. Сунце је однеговало и ове шуме, напајало их кишом, загревало својим зрацима и хранило их соковима земље. Хранећи биље, оно је храни* ло и све животиње, од најмање, па до највеће, новека. Све што живи захваљује свој живот Сунцу. И све што се креће, покреће Сунце. Ветрић који ћарлија, поток што жубори, сваки покрет у природи, нису ништа друго но изражај Сунчеве снаге. И онај воз који се пеље стрмом трасом семериншке железнице покреће Сунце. Оно је депоновало, давно, пре неколико стотина милиона година, један део своје снаге у биље, да бисмо ту снагу, претворену у камени угаљ, могли употребити за ваше машине. Сунце ствара в водене снаге, бели угаљ, јер оно без престанка уздиже на Земљине висове воду која отиче опет у дубину. Све ово што сада написах, то је конЗеквенција закона о одржању енергије. По том фундаменталном закону Физике, не може се ни један покрет, ни једна радња, нити икаква друга врста енергије, механичке, топлотне, електричне, из ничега створити; енергија може мењати само свој облик, али не своју количину; она се може само претакати из једнога суда у други. Ако тај закон применимо на нашу Земљу, као целину, онда долазимо до Закључка да су -— ако издвојимо оне покрете које подземни богови изазову својим трусовима или Месец својом привлачном снагом, — све остале врсте енергије које оживљавају Земљину површину истекле из једног јединог суда: из Сунца. Без Сунца не би било ни даха, ни замаха на Земљи. То су знали и стари народи. У мојој путничкој библиотеци имам и једно лепо дело о историји и култури с.тарог Египта. У њему читам да је Аменофис Г 7 целу своју царевину посветио Богу Суицу. Он јој је обележио гра-нице каменим стубовима, на којима је био Исклесан лик Сунца, исти онакав какав је стављев и на ово модерно здање, Тај фараон спевао је Сунцу ову химну:

саветујем да му не одемо у посету. То - је једна тешко приступачна, пресветла личност, па се бојим да нас не дочека сувише гордо. Сигурно је да јој не бисмо смели ни у очи погледати. То не смеју ни највећи астрономи, па зато посматрају Сунце само кроз чађава стакла, или умањују другим сретствима његов блештећи сјај. Најпоузданију заштиту против Сунчева блеска пружа нам Месец, и зато је добро користити се његовом протекцијом при првом погледу у Сунце. Месец је таман толики, и може да се прошета у таквом отстојању између нас и Сунца, да нам заклони Сунце баш колико треба, допуштајући ипак да угледамо оно што је од Сунца најлепше. На жалост, та заклањања Сунца Месецом, која се научно зову тоталним помрачењем Сунца, доста су ретке појаве. Она се дешавају, додуше, мал' те не сваке године, али су видљива само у извесним, оштро ограниченим пределима Земље. За^о ваља, обично, путо* вати веома далеко да би се могао видети дивни призор Сунчевих помрачења, који траје највише само неколико минута. При томе морате имати још нарочиту срећу да Вам који несташни облачић не поједе испред носа целу појаву, због које сте путовали на други крај света. Ја сам нисам још никада видео својим рођеним очима тотално помрачење Сунца, и зато могу, без личиог предубеђења, да о њему говорим сасвим објективно, као историчар о догађајима у којима није учествовао. Али ћу ипак почети са једним властитим доживљајем. Ви се, драга пријатељице, без сумЊе сећате још како смо присуствовали оној народној свечаности у Женеви, и оној вечерњој илуминацији језерског пристаништа. Том приликом нас је задивила нарочито ова слика: из средине румено осветљеног дела језерове површине избијао је и пењао се у вис млаз воде, Инт&нзивно црвене боје. Хармоничви облик тога млаза, његово подрхтавање, треперење у свима нијапсама рубинске

боје и његов отсјај на огледалу језерске површине, остао Вам је сигурно толико урезан у успомени да је сувишно; да ту слику подробније описујем; довољно је да Вас на њу потсетим. Те лепе слике ја се увек сетим кад год читам који аутентични опис тоталног Сунчевог помрачења. Оно изгледа, отнрилике, овако. Црна плоча нашега Месеца, који ј©. заклонио Сунчев лик, као да лебди, те-: шка, у простору. Опточена танком ру« жичастом пантљиком, а, сем тога, уо^ квирена светитељским сјајем нежнв сребрнасте светлости која се разлила далеко по небу, она нам ствара призор несравњене лепоте, који се никад вишф не може да заборави. Добар доглед попуњава ову слику неочекиваним детаљима. Из ружичастог илашта Сунчева сукљају у вис рубински водоскоци. онакви као онај у Женеви, и распрскавају се у висини у румене облике. Тај призор не губи своје величанство ни када се погледа кроз научне наочари. Оне нам казују: онај танки слој ружичасте светлости који се као какав пурпурни плашт обавио око цара Сунца, и који се зове научно хромосфером, то је Сунчева атмосфера' усијаних гасова. Они рубински водоскоци зову се научно Сунчеве протуберанције. То су, млазеви ,усијана водоника који сукл.ају из унутрашњости Сунца и издижу се до великих висина. Онај сребрнасти еветитељски сјај који је облио тамну Месечеву плочу зове се у науци Сунчева корона; она је тајанствене, вероватно електричне природе. Висине до којих се пењу Сунчеве протуберанције огромне су; оне иду у стотине хиљада километара. Сравнимо их, шале ради, са нашим женевским водоскоком чијој смо се висини дивили, и коју Бедекер саопштава са 35 метара. Кад бисмо наслагали десет милиона таквих водоскока један на други, не бисмо достигли још ону висину до које се могу уздићи Сунчеве протуберанције. А шта је само Сунце? То је огромна лопта усијаних газова. Такве газове видели смо већ у хромосфери и у протуберанцијама, дакле у плашту и у израс^ цима Сунчевим, а они сачињавају и његово тело. Спектрална анализа, растављајући призмом светлост која долази са Сунца, очитала је из светлих и тамних ируга Сунчева спектра хемијски састав Сунца. Она је са потпуном сигурношћу нашла у Сунцу ове хемијске елементе: водоник, кисеоник, азот, хелиум, калиум, натриум, калциум, олово, гвожђе, бакар, сребро, платину и још неке друге елементе мањег значаја. Ти елементи налазе се у спољњем слоју Сунца у газовитом стању, па је већ ту температура веома висока. Усијана пара гвожђа није мала ствар, а тек колика је усијана пара платине. Да добијемо приближан појам о тим температу* рама, ваља замислити прво ону температуру при којој се платина топи. затим ону нри којој та растопљена платина кључа и претвара се у пару, па. напосдетку, ону при којој се та пара толико усија да светли својом властитом светлошћу. Преко те три степенице долазимо до прве слике о температурама које владају на Сунчевој површини Но то је само почетак! Газовити слојеви Сунца, у колико су ближе његовој средини, имају у толико вишу температуру, а са дубином расте без престанка и притисак којем су ти газови изаожени. Шта се са њима дешава при гаквом притиску и таквој температури. о томе немамо јасне претставе, јер то стање лежи изван наших непосредних искустава. Зато Сунце крије у свом *рилу још много нерешених тајни, Главни ут>,епник- Мића Димитријевић Цс Уредник: Бошко Токип Ф За фотогоафизеЈ Александап Симић ★ Пртеж: Ђорђе Лобачев ★ Уреднитатво Поенкареова 31 ТелеФон 25-010 * Власник и издавач Ррпско излавачко пвелузећр А. Д. Јовап вић * А.дминистоапи1а Дечан^ка »I« Веоград. Тел. 24-001—10 Штампа ЛТТтампарија Веоград" А. Д. Дечанска >липа бп. 31. Тромесечна претплата 58.— аинаоа-