Коло

II стои иШ

ДАР АУГУСТ И МОРСКИ ГУСАРИ Једног дана римски цар Аугуст обја* вио је трубама да ће наградити златом онога, ко ухвати живог морског гусара капетана Кракотеса. Аугуст је обећао За Кракотеса 15.000 денара. Лепа сума! Она није само заинтересовала грађане Рима, који су чули за ову награду, всћ и Кракотеса самог, који је сазнао за ©ву уцену. После кратког времена јавио се на двору цара Аугуста један човек који је безусловно желео да говори са владарем, рекавши да носи вест о Кракотесу. Када је стајао пред царем, рекао је смешећи се: „Царе, дај ми обећаних 15.000 денара!" „Како то?!" упитао је цар; „је си ли жа ухватио? 44 „Заправо јесам", одговорио је странац, „ја сам главом тај Кракотес!" Цар је био овом дрскошћу толико одушевљен, да је Кракотесу на лицу иеста не само исплатио 15.000 денара, већ га је узео у своју слушбу. — А чувени гусар ностао је од тог времена иајбоља заштита за трговачке бродове цара. Од тог времена он је постао страх и Ш трепет оних, чији је вођа раније био. А цар се на тај начин отресао једног ц>д најопаснијих противника. ОСТАВЉА И ЗА СУТРА Кнез Милош међу многим гостима имао за ручком једног дана и сво* *џшљеног Амиџу. Да се нашали, кнез поша* ље Амиџу да изда слугама нску заповест, а за то време нареди да се коске ИЗ свих тањира стрпају у онај пред Амиџом. Када се овај врати, рече му хнез озбиљно: ~_МЈздр.е, Д_миџа, ала се ти наждера данас! Сви се гости наједоше, а ти се жровали! Па кад си већ толико гладан, воједи и све те кошчуре испред себе, као што чине и друга твоја браћа рундови! Сви гости прснуше у смех. Амиџин иоглед са кнежева липа склизну на н>их и ои хладно одговори: — Лако ћемо господару! Сви рундови једоше и поједоше чак и коске из евојих тањира, а ово нека мени остане и за сутра! Смех «е прекиде и тако духовити Амиџа иосрамн госте, а богме и самога кнеза. ДИЧА ИЛИЈИНЕ МУКЕ Пред почетак неког комада глумци иза кулиса тихо разговарају н шале се. Једино је чича Илија Станојевић нешто замишљен, хукће, гунђа и одмахује рукама. —— Шта ти је, Чича, те си се толико ^абринуо! — упита га Добрица. ^— Ћути, дијете, теби је барем лако. Убиће те већ у првом чину, па можеш у кавану, а ја морам у петом чину да :«е женим!

Л ну, вјере ти, — наставио је стари Крцун своје причање, ** кад нас тако лентраш по овија листова, забиљежи неђе и ову. Ти си чуја за Бока Мишкова? Добро. А ко за њега није чуо у наш крај? У оно предратно вријеме, бјеше ти он ка нека врста банке. Од њега смо узимали паре под добит, од њега зајмили и код њега залагали по неки ками, ко је што има. А био је то човјек коме иијесте могли уфатити крај и коме се, кекако, све окретало на његову. Понекад ти се чини да је пречишћена благост, а овамо би из камена воду исциједио. Волели су га због оне главнице коју је свакоме радо нудио, али су га ,и мрзили ка врага због оне несрећне добити која нам је нзгледала вазла већа но што смо замишљали. Бјеше постала и изрека: — Брије ка Ђоко добићу! Но, колико је он био вјешт да од свакога добије своје, толико, опет, Петар Мирчетин — биће ваљда да си чуо и за њега? — никоме ништа није плаћа. Оно, истина, ннје, сиромах, ништа ни има. Поткутњица му оволишка, ка длан, а ђеце — читаво прло ... И бјеше се то десило неђе пред сам Ускрс. Дошла

Данас са старе српске цркве, Божићних рвона чује се глас, свето „Рождество твоје!" моли се Богу ра село моје и овде спаси нас. Далеко у моме селу сада, рлатан и мекан сутон пада, воде тужно, и дубоко шуме умиру последње руже. И туже. О село моје далеко , о село моје далеко 9 дали јот ностојиш? тамо за данима радости тамо за животом можда порушено кути џатриано раборавом. када у ове дуге мрачне ноћи џропиште ветри у голим гранама кад живот рамре у нашим странама ја по$нам шумски шетар у иашим горама. И чујем шапат молитве тихе, иек си жив наших планина сине. сећамо се детињства твога, и сневамо те у даљинама илавим. Како те се тужан сећам у даљини, И док друге успомепе оживљују у мене,

Петру невоља до капе: ни ручка у кући! Пресамитио се човјек па доша да ми се јада: шта да ради и коме да се окрене? Кажем ја њему да иде Ђоку Мишкову, али он затеже: — Зар мени, вели, да Тзоко што позајми? Он даје тамо ђе је сигуран да ће наћи, а ја сам дужан и презадужен... — Имаш, ваљда, да заложиш нешто? — кажем ја. — Ништа! мањ ако 'оће не'акве старе, зарђале кубурлије, а оне више не требају никоме, осим оној р!>и која их једе. — Донеси их, ца нешто оне, а иешто ја, дако што учинимо ... — Да Бог да! — додаје он и слеже раменима. Наоружамо се, дакле, оном старудијом, па право код Т>ока: — Добар дан! — Добра ви срећа! Изложимо му Петрову муку и невољу, потражимо паре на зајам, а ка јем-

ја сам данас далеко од тебе, далеко од тебе као у туђини. иичег више у мене пема, далек и туђ ми је родии крај, Давно ме је век оставио и њеннх очију топли сјај. Уморно очи склапам, да кро$ сан видим беле кровове твеје, и тиха предвечерја и боје твога шареног плавог иеба. Далеко тамо дуж реке ко пречиста девица међу врбама 9 моја драга усамљена кути, и данас мисли на мене. Да кро& сан прођем, твојим сокацима испод „пајасена још једном уз песму снова, погледом да те обрглим свега, као некад драгу у твојим сокацима. сви су нутеви сада иргубљени, алл, никад више моје тихо село ја кро$ поћ твоју неку лутати, као некад испод појасена... Све је то бледо сећање и болна чежња за тобом. СТЕВАН ВУКЧЕВИЋ

пи останемо нас двојица, оне двије мале пушке и поштена ријеч. — Лијепо, лијепо, — говорио је он ^— теке треба да знате да ни ја не берем паре у грабину ... Хоћу да дам, али хоћу и да ми се врати. Немојте да послије имамо гомбања и омразе. Извади он из тавулина ништа мање но тридесет форинта — то, богме. онда бјеху паре! -— Ево ти. вели, Петре, те се прехрани до новога, јер оно је да» леко. Ми њему она два крњатка, а Петар паре у џеп, па кући. Пролазили су, затим, мјесеци, иа почеше пролазити и године. Што даље од дана позајмице, то даље и од номисли на плаћање. А наши људи, знаш какви су, злуради и потсмјевачи. ударили у заједање: — Пуцају ли ти оне кубурлије што Купи од Петра, о Ђоко? — добаци тако понеко у мимогред. Ћутао Т>око, док једнога дана не чује да је и сам Петар, уз ракију, рекао: Платиће му то мој ђед!... —— Море, платиће он сам и више но мисли! — насмија се лукави Хоко Мишков... И како ли се то изокрену не знам, тек се одједном поче зуцкати како су оне двије кубурлије „врло екупоцјене ствари". Прво чујемо да <*'у билге Аге Мушовића, а одмах затим почеше неки да тврде да их је ноисо главом Смаил-ага Ченгић. Пронашли сс, како рекоше, и неки знаци Смаил-агини на њима, само не знају какви! ... И не прође неђеља дана, а чу се, онако у повјерењу, да је дозна ра ово и сам Господар и да ће свакако он нушке да отКупи... «— А-о! зла ти заложница! — кажем јја Петру. — Сад видиш зашто ти Боко Мишков није тражио дуг. Но трчи, пре*еци, док твоје благо није он згрнуо. И мој ти Петар поћера једног једииог вочића, кога је има, на пазар: прода га, узме нешто пара, а што му је још требало, иакунџам иекако ја те му дам..« И тако нас двојица опет код Ђока. ♦— Помага ти Бог! «— Помогао и вама! Сједосмо и отпочесмо да нешто околишамо ка волови кад 'оће да се сударе. Петар заобилази око питања што давно већ није вратио зајам, а Ђоко још даље око залоге и као наговештава да о томе није више потребно ни говорити. — Знам ја, Петре, да је теби мучно доћи до пара, па ка велим како му драго!..• — Не, не! — упаде Петар. — Знам ја што је право. Не може то: како му драго! Ти си ми позајмио паре, а ја теби заложио оружје, па сад свакоме своје! Доша сам да узмем што је моје, а теби да дам оно што си ми да, па чист конат! — Да, пријатељу, јесте, — увијао је Ђоко. — Ови . .. како да ти кажс м . .. Пет је година, брате, а ти се још и не сјети. Да су моје паре ишле под добит, ти знаш да би се досад дуплирале .. • Зар не? — Ако је до добити, Ђоко Мшпков, онда ево и да је платим, — поеоколи се Петар, коме у Ђокову затезању иорасте замишљена вриједност оних несрећних кубурлија. — Ево да еи ми тридесет, а вра&ам ти педесет форинта. Ја ти их дајем пред сведоком. а тражим да ми пред њим вратиш и моју залогу! Заигра Старом паралији око бркова неки осмијех који сам тек послије разумио. Преброји ти он паре, извуче из фијоке оне двије прашњаве кубурлије и положи их на тавулин. Узесмо их и — мучи, јадан, наше бруке! — пођосмо, тако иатовареии, да тражимо Смаил-агине знаке!... Изигра нас, мајчин син, мајсторски ка нико. А сјутрадан ишао је и потемијех од уста до. уста са узречицом: „Нека их. нек плате Смаил-агине кубурлије!" ТРИФУН ЂУКИЂ