Коло

7

(3) ; — У малој вароши нема тајне, речв стари уметник. Ето, већ сви знају да Је у Лизекил стигдо детекгив кога занпма случај госпође Астриде. Знају и да је сгигао син убијенога. Једино што ке знају то је да си се и ти заинтересрвао за ствар. Вероватно зато што немају појма да си ти узимао учешћа у откривању свих већих злочина последњих година у Шведској. За широку јавност ти си био и остао угледан правник, а у очима посетилаца ове ба1*е ти си славни научник који у Лизекилу после тешке болести тражи опоравак и одмор. Сви знају да си страдао нриликом авионске несреће у Данској и да ти је живот висио о к<?нцу. — Не мари ништа. Уосталом, ја сам се већ толико оиоравио да могу ноново да се прихватим посла. А какав утисак је оставила госпођа Астрида на овдашн»и свет? — Ако си чуо шта су ме л»уди питали, знаћеш и сам. Све су симпатије на њеној страни и сви су у бризи због н.е. Разуме се да после мужевл»еве смрти она више не узима учешћа у Друштвеиом животу, али као да се од ње шире нсвидљиви зраци симпатија и благости. Међу онима који је знају и поЗнају преовладава једно једиио убеђење: да је она невина. Многи верују да је Жртва подле завере или чак освете. Коме није позната сицилијанска мафиј'а? Уосталом, ево нас пред хотелом у коме је отсео Стефансон. Вратићу с<8 по тсбе кроз један час, рече стари господин ногледавши на часовник. А сада идем да обавестим госпођу Астриду. Надам се, ла ћу бити у праву . . . — У чему? — У томе да за једног одлучног човека као што си ти не може ништа битк убитачиије од незапослености. Ето, ти у овом тренутку изгледаш много одморнији и свежији него кад си пошао код мене. — Може бити, одговори доктор Врантел замишљено. Мало доцније увео га је служитељ у собу у којој је одсео детектив Стефансон. Кад је др Врангел ушао, детектив је састављао телеграм. — Ах, господине докторе, која част. Никад вас не бих овде очекивао, рекао је нолицајац гласом у коме се осећало уваи?ење и поштовање. Арнолд Стефансон био је још млад човек и ни најмање није изгледао онако како се обично детективи замишљају. Имао је л.убазно лице и светле, јасне очи. Једиио што је било код њега упадл.иво био је сребрни ланац о прслуку. На рукама је носио беле маншете и око врата несавремену машну са белим тачкицама. Због свега тога пре је личио на неког ситнијег поседника или маловарошког трговца но на детектива. Доктор Врангел скиде рукавице, стави их, заједно са шеширом на столицу поред себе и показа прстом на телеграм: —г Извештај полицији у Гетеборгу? — Јесте. — Ношто сте се нашли у недоумици, тражите нове инструкније у замршеној афери госпође Астриде Катфилд, је ли тако? — Да. Имам налог за хапшење. али речено ми је да могу да поступим по свом нахођењу, према приликама. А сад морам да признам, да се ствар развила друкче него што сам очекивао. Поготово иосле мојих разговора са овдашњим људима а у првом реду и са самом госпођом Катфилд. — Да ли сте већ разговарали са њеним пасторком? — Не, још нисам, али знам његово мишљење из телеграма које смо измењали. Он је уверен да безусловно постоји убиство и да је баш његова маћеха, госпођа Астрида, крива било непосредно било као потстрекач. — Хоћете ли да чујете моје мишљење? — О, молим лепо, господине докторе. 1 — Немојте да шаљете овај телеграм.

СемЈе

— Добро, нећу да га шаљем. Можете господине докторе да прегледате и акта. Ово је, на пример, заиисник полицијског загшсника о самоубиству .. . „ ... Убијени је нађен у седећем ставу у својој фотел»и поред писаћег стола ... Десна рука висела му је клонуло поред столице ... Баш испод ње лежао је на, дебелом тепиху револвер типа ... На десној слепоочници, норед ока, налазила се рана округла облика. .. На стосту пред убијеиим нађено је писмо упућено на супругу убијенога..." — Зна ли се садржина тога писма? — Ту је препис, рече Стефансон коме очигледно није било мило што ће морати да покаже садржину иисма. — У први мах нисмо, разуме се, захтевали да знамо садржину писма, јер није било сумње да је по среди самоубиство. Али кад се утврдило да су нестале неке хартије од вредности, ионудила ми је госиођа Астрида сама гшсмо. Очекивали

-ромам ол свема Ешесиава -

смо да ће у писму бити каква упутства, али смо се разочарали. Писмо је стварно чудновато. Никада не бих веровао да један човек који гледа смрти у очи може да наиише такво писмо својој жени. Ево, прочитајте сами. Доктор Врангел узе писмо и прочита иаслов: „Мојој супрузи". — Па то је већ иисало и на коверти. — Да. Тако је чудновато и цело писмо. Тај Катфилд мора да је био чудан човек, ако није био чак мало и неуравнотежен. Доктор Врангел читаше даље: „Мојој супрузи. Из разлога, који се тичу само мене и ииког другог, одлазим добровол»ио у смрт. Адвокату Витсђаетанију поверено је заступање материјалиих интереса моје породице. Карло Катфилд". Доктор Врангел прочитао је пажљиво неколико пута чудновато писмо. А затим рече: — Заиста, ово писмо писао је чудноват човек. Сигурно сте видели оригинал? Има ли на њему чега значајног? — Не. Писано је на писаћој машини, на хотелској хартији. Само је име потписано мастилом. ГТраво пословно писмо. Кад нам га је госпођа показала, било нам је просто ненријатно и сви смо је жалили. — А шта она сама каже на то? — Каже да је већ одавно престала да се чуди поступцима свога мужа. Доктор Врангел не рече више ништа. На брзину још је ирегледао остале хартије, међу њима и телеграм адвоката из Сиракузе, који је у име покојниковог сина наређивао да се стави забрана на сву заоставштину. Ту је била и копија одговора који је послала полиција: „Код покојника су пронађени само чекови од две хиљаде круна. Чекове је узела госпођа. Није нађено других хартија од вредности". Ту је био и други телеграм из Сиракузе, који је стигао дан доцније: „Код покојника морало је бити хартија од вредности најмање у износу од пола милиона круна. Хартије се могу лако разликовати. Породица оптужује госпођу Астриду да је хартије склонила. Старији син покојников из нрвога

брака, Паоло, налази се на путу за Скандинавију. Сачекајте га". Затим је следовао подужи записнлп« о саслушању госпође Астриде нред полицијом у Лизекилу. Ту је између осталога било речено: „Госнођа Астрида допушта могућност да је покојник, кад су пошли на нут, имао код себе хартија од вредности у већој суми, али не зна где би се те хартије сада иалазиле. Не верује да би покојник без њеног знања располагао уартијама за време путовања, иако није била упућена у пословне и новчане ствари свога мужа." „Госпођа Астрида изјављује даље да не може да наведе никакав разлог због кога би њен муж извршио самоубиство. Никад није нриметила да би њен муж био уморан или сит живота. Наиротив,

много пута је изјавио да се радује што се враћа у отаџбину где ће да оствари своје велике нланове. Зато је, нутем, показивао извссну иестрпл»ивост и све му се журило. Колико је мени познаго, за време путовања није се десило ништа чиме би се могао објаснити очајнички чин мога покојног музка. Путем смо направили само неколико површних познанстава." О трагичиој иоћи у полицијском записнику је писало:

„Критичне ноћи госпођа Астрида је била у позоришту. (Давао се комад: ,-Улфстјерна 44 , госковао де Вал). Она је увек ишла сама у позориште, пошто њен муж није волео ни позориште ни концерте. Из иозоришта вратила се право у хотел. Собарица јој је донела у собу чашу чаја и мало кекса. Госпођа је питала да ли је њен муж у својој соби. Собарица је одговорила да мисли да је господин Катфилд већ легао. Пре једног часа она је куцала на врата да му преда неко писмо, али нико на ње* но куцање није одговорио. Госпођа је рекла собарици да не узнемирава више господина, пошто он трпи о»д несанице и не воли да га сметају кад једном заспи. Мало затим и сама госпођа је ле« (Примедба полиције: „Слаже се са исказом хотелске послуге' 4 .) У јутро следећег дана пошто н»ен муж није дуг<* одговарао на куцање нослуге и њеио, врата су силом отворена и Кагфилд је нађен убијен поред свог писаћег стола." Доктор Врангел узе оловку да учини кеку забелешку и при том му поглед паде на исечак новина који се налазио међу актима. То су биле „Новости" од 5 јуна. — Зар новине већ знају за догађај? Запитао је мало љутито. — Не, рече Стефансои. Злају само за самоубиство и о њему мало пишу. Него „Новости 44 описују један 'мзлИ догађај који се господину Катфилду десио путем. Прочитајте, уосталом, сами. Доктор Врангел узе новине. Ту је била само кратка белешка из Осла. „УЈледни путник из Северне Африке, наш земљак који се после дугог боравка врау свој завичај, сињор Карло Катфилд имао је синоћ у Гранд-хотелу један непријатан доживљај. Кад се увече око десет часова вратрго у своју собу Загекао је тамо лоиова који је зкурно нретурао по његовим коферима. Лопов је ушао у собу помоћу калауза. Кптфилд је шчепао лопова за врат, савладао га и предао полицији. За врсче рвања лОиов је покушао да извади из џегга револвер. На саслуитању утврђеио ј*е да је реч о познатом хотелском иапову . . , 44 (На-ставиће се)

Ћердапска крисура покрипена је веА спегом. (Онимак: ииж. I* ОтеФановић)