Коло

Стигао у село нови поп и чим је растоварио пртљаг и смјестио се у парохијалном стану, пошао је «а сељацима да обиђе цркву. — Е, л»уди, стара вам, вели, црква, кров се улегнуо, зидови попуцали. Мо*ете једног дана сви у њој изгинути. : Сема друге, него је рушити и правити иову. — И ми велимо тако — одобрише му <гел»аци држећи капе у рукама. — Још стари поп скупљао је за то прилоге. И већ десетог дана од тога важиог I азговора петорица шесторица сељака "ч«ли су одређени да руше стару црнву. Миједан од њих није имао радне марве да би могао довести каквога год мате?>ијала за грађење новога храма, иа зато бар нек се на овај начин одуже и дадну свој удео. Ђуро Пејић и брат му Илчић слажу већ срушену кровну грађу уз гробљанч ку ограду. Сиромах Илчић, као и увијек, жалостан је и тих и ћутке слаже ноцрњелу натрулу шимлу, док Ђуро новаздан нешто какоће. Предлаже да некога ноћаске оставе да чува дрвену грађу, јер би, каже, мртвапи могли устати и однијети је, да ложе и да се грију. — 'Ајде ти, Мартине, ноћаске остани вође, тебе се, зна,ш, сваки враг прибојава; ти си већ им'о носла и с вукодлагрша, и с ђаволима, и са сваком нечистом силом. *—■ Мислиш, да не би смио остати. За наклић дувана, доћићу, вала, у сред-сриједе гробл.а. 'Оћу часније' ми верига ^гана ее одозго са зида Мартин. —• Де ти, де, само се ти јуначи. није с мртвијема шалити. Свашта би се теби могло обноћ притревити — плахнљиво га кори Илија Родић. — Јунаци моји, збиља да речемв, *одају ли обноћ ти мртваци? — бриж1»о се распитује Раде Узелац. *Ајд, муч'те болан, зар немате о чему другом разговарати, још се човјеку море ноћас штошта присањати — опет ночиње да их кори Илија Родић и нлашљиво погледа на сиве ћутљнве крстаче у гробљанској огради. — Нека њи' нек тамо у миру почивају, а нами да Бог дадме лијепа здравља и сваког берићета. «— Тако је, тако — јавл»а се иза зида Перкан Болтић. Облачан тих дан, па жива згода за лосао. Човјек ее не зиоји, иема мува, а (Ш посао нијс тежак. Мартин стоји иа високом полукружиом олтарском зиду и нажљиво одваљује камен по камен. Сви се ућутали, уми|>ио се чак и Ђуро Пејић, па се и Марчин дао некуда у своје мисли. Све руши онај зид, а сјећа се нешто како су још поодавно одозго неки његови ноЗнаници са Живоступа ишли обноћ да копају по некаквим развалинама горе ћише Јанра. Тражили, кажу, закопане лукате, на их нешто плашило и умало тЈЈесу поломили вратове бјежећи исиред нечастиве силе.

— А, веле, силне су паре у земљу законане и штокуда по старијем зидинама. Ето, море бити да има какав ћуп дуката и у овој старој олтарској зидини. Море то баш бити, можда баш доље у темељу. Мрмољи он тако сам са собом и све се више даје у примамљива и угодна маштања. Ето, копа он овако, копа, ко« па, кад одједном — кврц; шта је то

еад? Лонац? Лонац, крста ми, и у њему еве сами жут^ дукати. Алај би то ваљало. Одмах би начинио нову кућу, прикупио ј®ш комадић-два земље, набавио пољско радило и нек не види Бог. — Би л' то тако било нраведно, Мар-

тине брате? — чује -ее негде у њему глас оног другог Мартина, који с њнм увијек невидљив иде и сјетује га у сваком шкакљивом иослу. — Те паре су из олтарског зида, нијесу, брате, гвоје; оне, као на прилику, припадају читавом селу. Припадају, болан, како да не припадају! — Хм, биће баш да је тако — уозбиљи се Мартин и застаде у послу. Осло-

нио се иа трнокоп, којим разваљује зид, па ее загледао доље у остале сељаке. Сви прљави, јадни и сиромашни као и он. Па, брате, било би грехота сакрити од њих иаре. Би, како не би. — Еј, Мартине, што си се ти замислио к'о какав мудрац? —: дира га одоздо Ђуро Пејић. — Ама како се нећу, болан, замислити. Чујем да би у овоме зиду могле бити законане какве паре, па се сад миелим јссу ли то сеоске паре, чије ли су? Знаш, црква је наша, па су онда, велим, и иаре наше. Шта ви велите, људи? — Па чије су нег наше! — узвикује однекле иза зида Перкан чисто љут. — Е, да њи' има ту, лако би се ми кагодили чије су, само да је њи наћи — одмахује руком Ђуро. — Е, да и' је наћи! Ама, рећи ћемо, да су оне сад вође, шго би ми с њима радили? — наваљује опет Мартин. Шта би село с њима заиочело? — Још питаш шта, — чуди се Ђуро. — Одма' би узели правити цесту одавде за Крупу. Напатише нас, браћо, ове разваљене сеоске путине, напатише ко Криетоса. Нит што мореш одвести до града да продаш, нит што мореш отуд сербезно доћерати. Патимо и марву и себе; укреса нас у наш закон ова путина, па ето ти. Ишчезла сва веселост е Ђурина лица, на он онако озбиљан дошао некако необичан и туђ. Ко би се само то од. њега надао. — Ма да, нотребан је иут како да вшје —- јавља се Илчић тихим жалосним

гласом, — али ја држим да би још потребније било подићи уза школу какву собицу к'о што сам гледао неђе доље у Сријему, па да у њу једанпут у не^ ђељи долази доктур да прегледава бо® леснике. А вала, јадни болесник док превали до Крупе двадесетак километара, разболи се, па да је најздравији био. Ја вавијек жалнм што свог покојног Богдана "не одведо' доктуру, а чини ми се да би прездравио. Али како ћеш кад је далеко, а дијете нејачко ... — А ми горе на оној божијој висини на Живоступу напатисмо се љети бр»е$ воде — сјети се Мартин. —- Бетериса нам особито стока ио еве љето брез воде. А већ сваку жену го» ре код нас боле крста вукући из Јапра вучије с водом. Да је горе код нас од тије' пара начинити коју чесму и уза њу корито, на да и марва има одакле нити* То би био велики севаи и задужбина. — О, о, људи, колики смо ми сирома* ци и шта ли нам еве треба — зачуди ое Перкан Болтић. —- А да вам текар још ја станем приповиједати шта нами горе под Ћулумлуком еве треба. Еј, мо.| брате, баш смо сиромаци, претужна нам иагаа мајка. И еви ее нешто сневеселише и ућуташе. А оида се иослије одуже станкс чу Перкан одоздо испод зида. — Какве паре, мој брате, што ми ту џабе дробимо. Одакле наре у зиду! •— Е, одакле! Како сад ти мореш рс» ћи да и' нема. Има, чо'че, има, како ие* ће бити! — љути се одоздо Мартин. -— Нек буде како ти ћелиш. —- Нема, нема; какав је ово евијет, по» богу брате, — мрмља Мартин горе на зиду. ■— Има дуката свуд но етаријем Зидинама, закопавао некад евијет. Онда је било нара. Мрмља он тако и све жуетрије и бр>» те раскопава онај зид, одваљује се и )>уши камење, прска стврднут малтер И над зидом се диже лака кречна прашина. Мартину шешир епао еасвим на затиљак, коса му бијела од креча, а ии$ лице цурком тече прљав тонал зиој. * Касио у иоћ при слабој мјесечини Мартин се попе на ниске оетатке олтареиог зида. Очи су му гореле нездраво и грозничаво. Обазрије ее свуд око себе — нигдје никога. Онда опљуну у шаке и »рнокопом етаде да одваљује и руши тешко камење. Ма ко вели да нема дуката. Има, има, то сам ја још одавиа чуо. Само да ја њи* откопам, начинићемо ми и нут» и чесму и све, све ... А не би, вала, греота било да и ја који дукат уетавим за еебе, па да купим кобили пара. Ето, на нрилику, десет дуката. Десет? ... А. да ми је још само један за добре опанке... И два да купим брначу ... Да, да, али и кров ми прокишњава... Аух, брате* па ја еве покрадо'... О, Господе, Саваоте, ти најбоље видиш како је то чо*еиу , сиромаху тешко остати поштен . . Па је, сав у зноју, и даље одвал.ивао камење, мрмљао, љутио се и призивао Бога у помоћ. БРАНКО ЋОПИЋ

СРБИНОВО/ МОМШ1Ш Боже помо$и и благослови, Народа српског жеље и над: Дубраве, лоља, горе и кланце. И свако с&ло и сваки град. Боже помори и благослови Сва српска месга и сваки крај Где Србин живи. Десиицом благом Сиаге и моки крила иам дај. Боже помори и благослови Круну и чело народа свог, Да ј целом Српству слобода сипе, С нама је правда; с нама је Бог. МИЛОРАД ПЕТРОВИЋ

В&жићпп штимунг (Сиимак: Нриватна својина)

Крај сеоске мале цркве, У нролетње дивно доба, Скривале су мајске руже, Вечиу тајну једног гроба. Ту несретни човек лежн, Питомога, лепот лика, Кога су сви аорнавали По лепоти вежних слика. Око крста од мермера, Бршљан му ее чврсто свио, А на венцу пољског цвећа, Пише да је сликар био. Млад је био, смео, чио Па чега је био жртва? Једног јутра нашли су га Насмејаио, али мртва. Цвећем су еа обасули, Последњу му почаст дали. Сад иочива, а иа гроб му Дође каткад славуј мали. Да му пева о пролећу М мирису мајских ружа И $елеиој мекој трави Што се око гроба оружа. Али једном ириенада, Мре сумрака топмог дана, Дође једна жена млада, Бледог липа, уплакана.

Ветар јој је рарвејао, Као свилу меке косе, А очи јој пуне су?а, Ко да тешку тугу посе. Дивиу младост иа врхунцу Благост нежне душе краси, Жар љубави срца њеног, Неће ништа да угаси. На гробље је -дошла сама, Тугу своју да утоли И ра душу сликареву Да се вечном Богу моли. Због те дивне младе жеие 9 Што лепотом својом ррачи, Ирнеиада пред смрт саму Сликару се ум помрачи. Волео је неирмерно, "У раносу иуиом чари И мислио да му иишта Неће срећу да ноквари. Ал га она нежно одби И отиде Божјем храму, Крај олтара смерно паде Увијеиа сва у таму. Јер /е Богу $авет дала, Да ра свету веру служи, Да несретие људе води Ш утеху еваком прузки.

То је тајва сликарева, Коју цветма хумка крије И рбог које леаа жеиа, Сада горке еуре лије.

ПЕТАР К. СИМОНОВИЋ