Коло

Данас ћу говорити о празноверипана. Ако ме пажљиво саслушате, рачудићете се какве се све глупости могу родити у глави једног човека.

—- Да ли бисте могли да ми кажете ко је оптимиста? — Оптимиста је човек који укрштене речи попуњава мастилом.

Кашдар мога кошше

НЕДЕЉА 13 ФЕБРУАР. Био госн комшија на вечери негде у неком ресторану па му се смучило гледајући келнера како иде тромо и како вуче ноге, и подвикну: — Је л' те, ви келнер? Имате ли ноге или немате ...? —- Имамо! Барене с реном и поховаве! — одговори келнер равнодушно и настави да се лено вуче по кафани ... ПОНЕДЕЉАК 14 ФЕБРУАР, Један наш сусед раздваја се од жене. Госн комшија га срео /А Г' па «У п Р е ^ацио г / \Ш1 — Како то, рзздваI Ј/ Ј ате се а купили сте 1^ ' жени нову хаљину? Онај слегну раменима: госн комшија. Само под тим условом пристала је да се појави пред Духовним судом!

Морао сам.

УТОРАК 15 ФЕБРУАР. — Је ли, молим те, објасни ми — каже госпа комшиница јуче тосн Комшији што су Срби криви Титу и његовим хордама кад их таКо бесомучно истребљује. — Како што су криви? Криви су што су живи!

»СРЕДА 16 ФЕБРУАР. — Од чега је умрла ваша прва жена? —- питамо јуче госн комшију у нашем мушком друштву. —- Лекари нису могли да утврде од чега, али мени се чини да је сувише брзо живела! ^ Како то ... ? Не разумемо вас!

Нала&им да је врло интересантна теорија о наследству. Тако, на пример, глупост је наследна . .. -г. Мда:+з1 у, требало би да са више поштоцања говорите о својим родитељ/ама. — Па ево како: кад смо се верили била је пет година млађа од мене, а после њене смрти сазнао сам да је била старија од мене тачно десет година. ЧЕТВРТАК 17 ФЕБРУАР. Узео наш госн комшија јуче да прекори нашег суседа бакалина: — Па, драги пријатељу, ваша ћеркица Маца је сувише млада, а ви је већ удајете? — Е, госн комшија тако је то код мене. Принцип радње! — Какве радње? — Па моје. Робу која се лако квари не држим! ПЕТАК 18 ФЕБРУАР. Оном нашем кандидату за женидбу рекла једна наша сусетка — девојка за удају: — Кунем вам се, ви сте први човек кога волим! — У то сам уверен, драга моја! — рекао онај наш наивко. — Па, то је дивно! А, знате ли да сте истовремено и први човек који ми то верује?... СУБОТА 19 ФЕБРУАР. Наљутила се госпа комшиница на госн комшију па му, синоћ, сасвим озбиљно запретила: — Ако тако наставиш да ме ждереш, знај да ћу отићи бели свет и удаћу се за неког другог — Па иди жено, ко ти браии! — И ти, значи, нимало не жалиш? — А што да жалим човека кога уопште не познајем!? М-ћ

^ ј ~№

Циновцрк: — Ваше &анимање иолим?

/^"ад год би чекала трамвај, дуже н о обично, љутила би се. Или се можда није ни љутила на сам трамвај? Нервирало је оно чекање. А то је разумљиво, пошто је била стара девојка чији се цео живот састојао из чекања. Прво у срећном ишчекивању, доцније у праскавом нестрпљењу, док је најзад дошла до одрицања пуна мржње, а и онда се још увек нечему надала. Живот жене је као чекање трамваја. Чека на кола која излазе из сиве магле. Али једном је погрешан број, не одговара јој, други је из неспретности изгубила, долазе пуна кола на која се не може попети. Чека, дуго чека, па постаје Нестрпљива, онда или оде првим идућим трамвајем, само да не би морала да иде пешке, или пође пешке и код сваке станице се окрене. Можда ипак... Невенка је умела да чека до бескрајности. Била је нервозна. Нервозно је куцкала петом о калдрму. Свукла је рукавицу, навукла је, и чекала. Она није била ружна. Чак се могло рећи да је и лепушкаста, врло елегантна, мало уморна и увела. Богзна зашто се није удала. Много се о њој говорило. Мушкарци су нагађали: — Погинуо јој вереник у прошлом рату, а она хтела да му остане верна. — Много бира! — Добро зарађује, не мора да се удаје. — Може бити да је сувише паметна или уображена? Само ниједан није мислио да је запроси, можда баш зато што се плашио да би можда она пристала. Невенка постала нервозна, нестрпљива. — Прошло је већ осам сати, последњи трамвај је већ свакако отишао. У том се појави трамвај. Попела се села, задовољна што је добила место. Отворила је ташну, погледала се у огледало, и спремила новац за карту. Господин који је седео до ње, зачуђено је погледа и узвикну: — Невенка, па ви сте то! Зар не можете да се сетите ко сам? Поцрвенила је на наглу дивну помисао авантуре. Испитивачким погледом, посматрала Је плаве очи овог црномањастог човека. Од некуда га, доиста, познаје. Али одакле? — Видим да не можете да ме познате — насмеја се он и притом показа своје лепе беле зубе. — Леп је и елегантан — помислила је посматрајући меки штоф његовог капута и фине кожне рукавице. Наместила је шешир и привидно мирно одговорила: — Познат ми је ваш лик, али... — Ја сам вас по лепоти познао ласкао је непознати — исто тако. Чак сте много лепшВ него пре двадесет година. — Јао! Зна ми године! — помислила је уплашено, — на реците ми најзад ко сте ви? — дурила се детињасто. — Становали смо поред вашег деде. Ја сам апотекаров син. Некада сам био врло заљубљен у Вас. ^ — Па то је Света, помислила је. Диван је. И срце јој брже залупало. Може бити да је то л,убав. Прва и права љубав. Нема бурму. Боже што би то цивно било ... , — Како је брзо прошло време. Ја сам остарио. Али се ви, Невенка, нисте ништа променили. — Нисте ни ви, Стево. 1Нта сте радили када сте отишли из нашега места? — Постао сам инжењер! Инжењер хемије. Сада већ лепо зарађујем у фабрици. Није лако издржавати жену и двоје већ скоро одрасле деце...! Сећа-

те ли сј& протине ћерке? Њу сам узео. Многч) је личила на вас. Невенки је одједном застао дах. Осе-* тила је као да се у њој нешто сломило. У том је наишао кондуктер. Нагло се окрете и пружи му новац. — Једну, до Студетског дома. — Погрешили сте трамвај госпођо, ми не идемо у том правцу. Трамвај је стао. Нагло је устала. — Надам се да ћемо се још видети, али сада журим. Збогом, Стево, поздравите госпођу и децу! Журним кораком сишла је с тр&мва« ја. Трчала је све до угла. Бежала је... Тек на углу се окренула и са сузама у очима гледала је за трамвајем који је нестајао у мраку. Пошла је полако ку« ћи. Осећала је да јој је отишао последњи трамвај... С. РАДОЈЕВИЋ

мџина

ПРВОГ ТЕЛЕФОНА Данас сматрамо као сасвим логичном појавом, да је Једно место повезано с другим па -ма било то на хиљаде километара раздаљине, и при том свакако не мислимо на то, да је од иојаве првс^г телефона црошло . тек осам деценија. Нзегов проналазач био је немачки учитељ Јохан Филип Рајс, који је марљивим радом у годинама 1860 до 1861 створио подлогу нашој модерној телефонској служби. Почетком јануара 1843, дакле пре 110 година, рођен је Рајс у Геленхаузену. Како је остао брзо без родитеља, није имао никакво нарочито васиитање. Као шегрт у једној трговини боја бавио се студирањем математике, хемије и физике, а радио је и код једног столара. Најзад је постао учитељ. Направио је мали лабораториум, у коме је почео да се бави проучавањем звучних иаправа. Притом је дошао на идеју, да вездушно треперење претвори у електричну струју, те да га тако пренесе на велике даљине. Рајс је пробио дно неког старог бурета. На једном крају га затворио мембраном, па је уз помоћ једног жичног вретена, које је било иамотано око једне игле за плетење, а која је била , опет утакнуга у отвор виолине. Рајс вршио прве покушаје гелефонског разговора. Доцније је тај свој први анарат усавршио, тако да је могао чути обично изговорене речи на удаљеиости од око 100 метара. Тиме је Рајс иронашао први, ма да прилично несавршеи телефон. Том првом телефонском апарату. који је био први пут приказан године 1861 у Франкфурту на Мајни, није међутим, била поклоњена нарочита иажња. Тек једно Рајсово предавање 1861 донело му је неко признање. Код једног механичара поручио је телефонске апарате, нудио их на продају. али је тиме имао врло мало успеха. Проналазач је био тиме разочаран, јер јс сматрао, да се не одаје довољно кризнање његовом раду, који је ипак показао неке практичне успехе. Пошто се разболео није имао више довољно снаге да усаврши свој телефон. Јануара 1874, дакле пре 70 година, умро је Рајс. али његова замисао није пропала. Две године касније изложио је физичар Грахам Бел један савршенији телефон на светској изложби у Филаделфији, а године 1877 увео је Ханрих фон Шгефав прве телефонске водове у Берлииу.

На насловној страни: Универритетски—парк под зимскцм покривачем (СнимаЕс: А. Симић)

Главни уредник: Мића Димитријевић * Уредник: Бошко Токии 8а фотографије: Александар Симић * Цртеж: Ћорће Лобачев Уредништво: Поенкареова 31. Телефон 25-010 ★ Власник и издавач Ориско издавачко поедузеће А. Д. Јован Тановић ★ Ад м и нистоација: Дечанолса бв. 31. Београд. Тел. 24-001—10. Штатха „Штамиапија Београд" А. Д.. Дечанска улипа 31. Тромесечна поетплата 58.— динат>а.