Коло

4

Цалшг с&ое

-ромаи отсвена елвесшала -

(10) У трпезарији хотела седела су три господина. То је био Паоло са својнм пријатељем конзулом Андвигом и адвокатом Алексисом Боманом из Гетеборга, кога је Паоло узео за свог правног саветника. Господа су била у пријагном расположењу. Нешто доцније конзул Андвиг је устао и опростио се. Мора, каже, да отпутуЈе по важном послу. То је био једини важнији догађај у хотелу тога дана. Тек доцније, пред само вече, донео је неки непознати човек пи« смо у жутој коверти. Адреса је била нечитка, исписана невештом руком. На писму је писало: „Госпођи Астриди Катфилд. Хитно". ЧОВЕК СА ЈЕДНОМ РУКОМ То писмо изазвало је цео низ нових догађаја који су Геста Ериксона узнемирили тако да је пожелео да што пре види др Врангела. Још кад је дошао у Гранд хотел пор*ир му је дао један знан на основу којег је закључио да се нешто десило. Ериксон му климну главом и пође у сепаре. Чим је келнер изишао, уђе портир. Дискретно му је пришао и тихим гласом саопштио му да је госпођа Астрида изишла. Када је изишла? Пре три часа. *■— Дакле одмах после чаја. Ја сам је позвао да изиђе са мном да прошетамо/ али она се извинила, рекавши да је уморна и да време није за шетњу. А поеле је ипак изишла .. • р— Да, и то чим је прочитала писмо. Од кога је писмо? Не знам. Донео га је писмоноша, али видео сам да је адреса написана иевештом руком. Писмо је однео наш бој у собу и три мину^а доцније госпо1 >а је изишла. На себи је имала костим 9а излазак. Још на једну ствар морам да вас упозорим. У пролазу сам ориметио да је госпођа била веома узбуђена и нервозна. По томе закључујем да у иисму нису биле пријатне вести* То вам саопштавам зато што верујем да ете ви госпођин пријатељ и да ме не осуђујете због индискреције. — Напротив, ја сам веома захвалан. То је потпуно у интересу госпође Катфилд. Ја и доктор Врангел њени смо осведочени пријатељи, можда и једини пријатељи, у тешкој ситуацији у којој се нашла. •— Она има много непријатеља •. 9 Да, и ми то имамо у виду. А ко је Стефансон? 6— Сарадник доктора Врангела. Добро. И још нешто. Кад је госпођа сишла у хол, поручила је ауто. Док је момак отрчао по ауто. видео сам да је госпођа хтела нешто да ми каже или да в ме запита. Али онда је одједном одустала и пришла великој мапи на зиду где је проучавала западну обалу наше околине. Видео сам како је прстом ишла по мапи као да путује. У том се вратио момак и јавио да је ауто пред вратима. Био је то онај исти такси о коме је било толико речи последњих дана. — Онај којим се госпођа возила у позориште на дан убиства? —- Да, тај истио Да ли је то случај? —— Вероватно, Момак је позвао први такси који је био слободан у реду. Он је и отпратио госпођу до аутомобила. —- Да ли госпођа познаје шофера? — Мислим да не познаје. Он је њу, међутим, препознао* Видео сам то по погледу који је изменио са мном док сам стојао на вратима. — А да ли сте чули куда је госпођа наредила да је вози? — Да, и мало сам се зачудио кад сам чуо. Госпођа је наредила шоферу да тера лагано друмом док му не нареди другачије. Отишли су у правцу Естрахамгатена. — Ја мислим да нема ништа необична у том излету, рече Ериксон замишљено. — И ја сам у први мах мислио тако. Али, госпођа се до сада није вратнла... Ауто се вратио без ње.

Сада се и стари господин забринуо. Келнер је донео вечеру, али стари господин је устао од стола, — Треба одмах да нађете шофера* — Ои је отишао на станицу. Могу да га потражим телефоном. — Да. Треба да обавестимо И Стефансона. Али, где је он дођавола? — Последњи пут сам га видео око пет часова. Разговарао је са адвокатом Боманом. После га нисам .видео. Стари уметник се присети да му је Стефансон рекао да се увек може наћи у Палас-хотелу, пошто није хтео да се много показује у Гранду, па одмах Пође тамо. — Господин Стефансон је јавио да ће се вратити око десет часова, рече му портир Паласа. Рекао је да га сачекате, ако га будете тражили. Ериксон уђе у салон. Био је нервозан и немирно је чекао читавих четврт часа. Љутио се и на доктора Врангела што му се не јавља бар телефоном. Веровао је да ће госпођа Астрида бити поштеђена скандала баш зато што је његов пријатељ узео ствар у своје руке, а сада је инстиктивно осећао да се ствари компликују. Сада је тек схватио страшну реч „убиство" у свом њеном језивом значењу. У тим тешким мислима прекиде га Стефансон који се из ж ненада појавио. — Најзад, узвикну стари глумац. Где сте, забога. Чекам вас као озебао сунце. Не знате шта је са доктором Врангелом? — Не знам ништа више од вас, рече Стефансон, скидајући бициклистиЧке штипаљке са ногавица панталона. Био је сав прашњав и презнојен. «— Ни госпође Астриде нема. Отишла је негде. — Опет? зачуди се Стефансон. — Како опет? Не разумем вас. Госпођа се око пет часова одвезла аутомобилом, аутомобил се вратио, а госпође још увек нема. Наредио сам да се пронађе шофер ... — То није потребно, рече мирно Стефансон. — И госпођа Астрида се вратила пре десетак минута. Она сад седн у хотелу преко пута. Ја сам мислио да је опет изишла. Стари уметник одахну са олакшањем. — Шта се десило, забога? — Ја нисам разговарао са њом, али знам да се вратила расцоложена. Појавио се још један човек у игри. — Странац? — Не знам још тачно, али мислим да је странац. Бар ја га никада раније нисам видео. Мора да је недавно стигао овамо. А затим додаде више као за себе. — Ах, сад знам зашто носи онако широк огртач. — Огртач? — Да, тај човек нема једне руке и зато носи тај огртач тако широк, — Треба да ме подробније обавестите о томе, рече Ериксон. Али детектив му одговори замишљено само једним питањем: -— Знате ли ви хотел „Триполис"? ★ За време вечере причао је Стефансон старом господину: — Свакако вам је познато да криминална полиција у свим великим варошима има велики број тајних сарадника, нарочито по великим хотелима. То је у интересу и полиције и публике. Тако сам сазнао за писмо које је госпођа Астрида добила, иако цело по подне нисам био у Гранд хотелу, Кад сам видео да је госпођа узела ауто, узе« еам свој бицикл и пошао сам за њом. — Зар ете могли да је пратите бициклом? Жене обично воле брзу ^вожњу. — Госпођа је, зачудо, наредила шоферу да вози сасвим лагано. Било је ја^ сно да успут некога чека. И стварно, пред позориштем чекао је неки човек са кишним огртачем пребаченим преко плећа. Без речи непознати је сео у ауто који је затим појурио великом брзином. — И ви за њима? — Да, и верујте није ми било лако. Пут има много усиона и кривина. Сре*

ћом нису ишли далеко, само до Кунгела ... — До Кунгела? — Јест. И ту су стали пред Градском кафаном. Затим су ушли у ресторан и поручили вечеру. Могу вам рећи да је било и шамнањца, али нису попили много, свега пола боце. — А ко је тај човек? Млад? Стефансон слегну раменима. — Није млад, тако четрдесетих година, а ко је не знам. Има војничко држање. По свему се видело да су стари познаници. Говорили су тихо и неким страним језиком тако да нисам могао ништа да разумем, али сам видео да он нешто наговара госпођу Астриду, односно да се боље изразим, да је моли, а она га одбија. По изразу лица тог човека закључио сам да бисмо моралн мотрити на њега. Опаеан човек ... — Колико су се задржали на вечери? —- Око пола часа. Затим су узели такси и вратили се у варош. Пред позориштем сишли су с кола и растали се. Госпођа је пошла у свој хотел, а ја за непознатим. И шта мислите куда је ушао? У хотсл Триполис! ■— Није ми тај хотел познат. >— То је мали, мрачни хотел близу пристаништа. Само, чудонвато да је баш тај хотел посетио Катфилд увече пре своје смрти- и да је у њему отсео- отпуштени келнер Берглунд ... Чудновати стицај догађаја који је побудио доктора Врангела да отспава једну ноћ у том хотелу. — Да, стварно, чудновато ... НЕПОЗНАТИ ГОСТ Пошто се растао са Ериксоном, детектив се упути према Гранд хотелу. Као да га је тамо нешто вукло. Дуго се шетао пустом улицом и посматрао госте који су се враћали у хотел. Наједном му се учини као да у соби у којој је убијен Катфилд види светлост. То га запрепасти. Соба је била неиздана и закључана по наређењу доктора Врангела. Међутим час један час други прозор на соби били су осветљени као да неко тражи нешто по соби. Стефансон одмах похита до портира. — Ви сте ипак издали ону собу? — Коју собу? зачуди се портир. — Собу у којој је извршено убиство и за коју је др Врангел наредио да се држи закључана. — Не, нисмо је издали. Ево кључ виси .., — Онда изиђите на улицу да видите. И портир је био запрепашћен, — Можда смо заборавили да угасимо осветљење кад смо оНо пре неки дан били у соби. — Не, то је немогуће, јер су прошле ноћи прозори били мрачни. Сада, у овом тренутку, налази се неко у соби... Треба одмах да видимо. Без речи портир дохвати свежањ кључева. Ходник је био полумрачан, горела је свега једна сијалица.. Сви гости су се вратили, рече портир. Приближили су се тихо вратима собе бр. 27. Портир пажљиво извади кључ, метну га у браву" и покуша да овтвари, али врата с° нису отварала. — Врата су изнутра закључана! рече уплашено Стефансону. — Чудновато. Онда је свакако неко у соби, Не треба да дижемо галаму. Ви брзо сиђите доле и телефонирајте полипији. Тајни број 2630. Тражите детектива Линцела и реците му да одмах дојури овамо са касетом број 3. Он ће одмах знати да је ствар хитна. А ја ћу овде чекатио Али„ станите, ево некога! У дубини ходника одјекнуше мукли кораци. Затим се оојави лик неког крупнбг, очигледно добро расположеног господина. са шеширом на криво и дебелом цигаром у устима. Лик му се није добро видео.

— То је последњи гост, рече портир, извозник... Ја ћу одмах да се вратим... Пошто је последњИ гост ушао у своју собу, Стефансон је остао сам у ходнику. Размишљао је како да без велике галаме уђе у собу у којој се налазио непознати човек. Прсилонио је уво на врата. Али, у соби је владала тишина. А шта и да се чује кад су врата двострука, а на поду дебели теписи Па ипак се Стефансону учини да чује неке сумњиве шумове. И нехотице он завуче руку у џеп у коме је држао револвер. Стварно, унутрашња врата у соби тихо су се отворила. Са напрегнутом пажњом Стефансон је чекао. Али исто тако као што су се тихо отворила. унутрашња се врата опет затворише. Само детектив није могао да зна да ли се непознати повукао у собу или је остао између двоје врата. У ходнику и у соби завладала је опет нема тишнна. Са степеница се зачуше кораци. Пор» тир се враћао са детективом Линцелом који је у руци носио малу касету. Стефансон му даде знак да ништа не пита. Док је Стефансон отварао касету која није била већа од ручне писаће машине, портир му шапатом рече: -— Био сам на улици, прозори нису више осветљени. Стефансон климну главом. Он је радио брзо и сигурно. За непуна три минута, скоро без шума, врата су била отворена. Портир није могао довољно да се начуди. Уосталом оно што могу обијачи, зашто да не би могла полиЦ"ја? На прстима Стефансон уђе у претсо* уље и нагло упали осветлење. У прет« собљу није било никога, врата која су водила у собу била су затворена. И та врата беху закључана изнутра. Непознати гост је очигледно хтео да добије у времену. Стефансон је морао своју вештину да понови. Али, и соба је била празна. Све ствари биле су на свом месту, нигде никаквог знака не}>еда. У вратима за купатило био је забо* рављен кључ. — Можда смо се ипак забунили, рече портир. — Можда се на прозорима видео само одблесак уличне светлиљке... —- Искључено, рече детектив. — Неко је био у соби. — Па како је могао да изиђе? Ви сте цело време стојали у ходнику. Стефансон не одговори, јер баш је посматрао велики писаћи сто са кожном фотељом. Фотеља је била помереиа мало у страну! А у тој фотељи нађен је индустријалац Катфилд убијен! — Дакле, исто као и први пут, рече Стефансон у недоумици. И убица је на загонетан начин нестан из ове собе .. • (Наставиће се)

Чубрина З-з, стан 14 !код Саборке црнве)