Коло

8

II Н рај света", рекао је за Галапагоска острва истраживач Биб. „Човек добија утисак да се налази у царству мртвих", написао је славни научник Дарвин који је ту боравио дуже времена. Па зашто се онда увек налазило људи који су бежали од цивилизације и у тој пустоши тражили уточиште? То питање постављали смо и ми себи, кад смо малом једрилицом нловили у правцу Галапагос острва. Мистична тајна једне нерешене загонетке обавија и прво од Галапагоских острва које желимо да посетимо Флореана! Известан број људи напустио је од 1923 до 1928 године Европу С намером да се насели на овом пустом острву. 0 њима се после ништа није *1уло. Шта се десило с њима? Да ли су још у животу? То су питања која су нам се низала у мислима док смо се приближавали острву. На једној старој, пожутелој поморској карти тражио је наш кормилар место За пристајање. — „Најбоље ће бити место на „Црној плажи", рекао је најЗад. „Блек биџ 46 , пише енглески на карти. Мали пловак показује то место према обали, која се црна и пуста диже из узбурканог мора. И стварно, у том правцу пружа се, дуж целе обале, црна плажа. Плажа с песком црним као угаљ Наш ленгер полете у дубину. Четрдесет, педесет метара! Тек на шездесет хвата дно. Спуштамо гумени чамац у који седам ја с једним матрозом. Пенушави таласи бацају нас далеко на обалу. Кућица од дасака, једна свиња везана за колац уплашено грокће и трза конопац којим је везана. Кокошке кокодачући растр чале се на све стране . . Али, где су људи? Нигде се ништа не миче. Суви шипраг пружа се по сивој маси лаве која се према унутраш»ости губила све до подножја једног Вулкана, који као нека нереална, насликана кулиса стрчи у средини острва Према безобличном небу. Узана стаза води кроз грмље у унутрашњост острва. Мој пратилац-морнар наједном ме Вграби за раме. У високом густом грму нешто је мрднуло. Кроз заплетене гране појављује се са хладном претњом пушчана цев. Стадосмо као укопани. Из грма се полагано извлачи лик једног огромног Индијанца са пушком „на гоуовс" нам опрезно прилази. Прст

Недавно се појавала арви пуч пред беотрадском публиком млада уметница Едме Сокои-Унтилов. Пред пренуном двораном Коларчеве задужбине аевала је са прваком опере Крстом Ивићем арије и дуете и& неколико опера. које је потпуно савладала. Њен топао, сопорап, врло симпатичне боје алт пружио је уживање публици, тако да је била на• трађена дуготрајним аплаузом, те је мо• рала певати неке тачке и ван програма. 3« уметнички живот Беотрада ведика је Џтета што ових дана одла&и на сталан боравак \ своју отаџбину Француску, тде је зацело, чекају велики успесв и сјајна каријера.

шко је описати шта се све десило. Ја мислим да је то био панични страх људи који су остављени сами себи, ужас заборављених. Једини сам ја сачувао присебност. Сахранио сам још истога дана Ритера тамо под камењем, видели сте. Овде се земља не може да копа. Сви становници острва после тога разбегли су се. Госпођа Ритер вратила се у Европу, а за остале до данас не знам где се налазе. Изгледа да су покушали чамцима да се пребаце негде у цивилизоване пределе. Ја сам, међутим, са својом породицом остао на острву и продужио да радим земљу. Радили смо

(За »Коло« написао Ханс Гинтер Естерајхер)

Породица Витмер на својој фарми

мицил? Не разуме ме. Сењор Ритер? Ритер се зове један од оних Робинзона који су се повукли на Флореану. Индијанац се одмах досетио. — Аааах! — рече и лице му се развуче у осмех. — Сењод Ритер! Зажмурио је и левом, слободном руком превукао преко чела. Лед је био пробијен. Не знајући ништа боље, извадих из џепа огледалце, које сам, бог би зпао када и где, купио, и широким гестом пружих га Индијанцу. И као чудо то је стварно упалило. Индијанац узе огледалце, погледа се са интересо* вањем, затим га стрпа у џеп и на неком нама неразумљивом дијалекту позва нас да пођемо за њим у шипраг. Мало затим угледасмо неколико Нових лица у белим оделима: једну дебелу жену, исто тако Индијанку, једну шеснаестогодишњу девојку и једног малог, смеђег дечака. То је његова породица, колико смо могли да разумемо по његовим речима и гестовима. Из читаве њихове бујице речи могли смо да разаберемо само да даље у планини има још људи. Но било Је већ шест часова по подне и сунце се клонило западу. Пошто смо речима и покретима колико смо могли обЈаснили Индијанцима да ћемо сутра у јутро поново доћи, седосмо у чамац да се вратимо на лађу. У јутро нас је Индијанац»већ срдачно дочекао. Два полудивља магарца чекали су нас оседлани, а читава Индијанчева породица искупила се да ми помогне да узјашем. Некако сам успео да се убацим у седло израђено у виду крова кинеске сељачке куће и магаре у дивљем касу појури кроз шипраг ,,РаЈ*ског острва", како су будући Робинзони прозвали своју нову постојбину КОЈ *у нису ни познавали. Да су је познавали, не би је тако прозвали, јер за то нема ни наЈ *мање оправданог разлога- Сиво вулканско камење., охлађена лава. пење се у средини острва до 600 метара висине. Беле говеђе лобање обешене на грмљу показују нам пут до насеља у унутрашњости. Иначе свуда исти адртвачки пејсаж без живота и покрета Ннгде никакве животиње или звери. Само

На једном грму табла са неким избледелим натписом, који не може да се прочита. Скрећемо с пута и наилазнмо на рушевине једне напуштене куће. То Ј *е кућа Ритера кога тражим. Сиви стубови куће без крова стрче у ваздуху. Разрушено огњиште и наполовину спакована корпа за рубље већ су скоро затрпани земљом и обрасли травом. У сенци ниских палми цистерна за воду. За водом, изгледа, вапиЈ*е цео оваЈ крај. Неколико метара даље гомила камења и дрвени крст. То је гроб насељеника Ритера. На деблу Једног дрвета урезан је календар. Последњи дан је 22. I. 1934. То је уједно био последњи дан живота овог пустињака. Никаквих других података о његовом животу и смрти. Равнодушно расте суви шипраг по кући и гробу. На обронцима вулкана види се неко» лико зелених ливада. Тамо има још људи. 4 Још два часа путовања по ерелом сунцу. Наши магарци су изнурени и жедни. Најзад угледасмо пред собом. под зеленим палмама, нешто бело. Кућа! Бело окречена кућа. Ту су и становници те куће; породица Витмер. Отац, озбиљан, крупан човек, мај&а пуна и енергична и деца, једанаестогодишњи син невероватно развијен, синчић од четири године и сасвим мала девоЈчица. Сусрет је потресан. Стари Витмер једно време нас гледа као да смо натприродна бића, а онда је гласно почео да дозива своју породицу Надугачко и нашироко морали смо да испричамо шта се у свету последњих година десило. У накнаду зато сазнали смо шта се десило са усамљеним насељеницима Галапагоских острва. „У прво време, причао је стари Вигмер, живели смо мирно једни ооред других. Ритер и његова жена доле у својој кући, чије сте рушевине вители. Фамозна бароница Буке са својим норвеш.ким куваром и неким Филипом из Париза тамо преко у својој кући Ја са својима овде. И једно време било је сасвим добро. Али. усамљеност поче да нам кида нерве и једнога дана кад је Ритер умро услед тровања месом ухвати све становнике острва паника Т

и дању и ноћу, наводњавали, копали, орали, сејали и жњели. Шта је било с другима, не знам." Невероватно је доиста шта је гај човек сам са свој*ом породицом постигао. Свуда олуци за наводњавање, свуда зелене њиве и ливаде које дају богат род. У великим цистернама које је сам саградио сакупља се вода. Обућа од коже сопствене стоке. Витмер сам убија из 1Јушке стоку, штави кожу и кроји чизме са дугачким сарама. Грубе кошуље шије његова жена од лана који су сами гајили. Витмер нас части кафом коју Је сам садио и брао и колачима од сопственог брашна и шећера. Позвао сам целу породицу у госте на нашу лађу. Кренули смо на пет магараца доле, на обалу. Спушга се вече на острву и мору. Хтео сам да своје госте изненадим и обрадујем. Разапели смо платно и наместили тонфилмску апаратуру. Породица Витмер није у свом животу видела тонфилм. Њихова радост је била голика да су као деца хтели да остану до јутра и само да гледају и да слмнају. хЛли, ми морамо даље, вода нам је V бурадима при крају, а најближн део копна још хиљаде и хиљаде килом^тара далеко. Растанак је кратак и срдачан Из чамца Витмер нам довикује својим мирним, одмереним гласом да не заборавимо да се но усамљеним острвима успут интересујемо за судбину несталих са острва Флореане. Полагано се дижу сидра из морске дубине. На једном ланцу ухватио се огроман октопод. Колос од животиње држи се ланца чврсто све док нн|е дошао до чекрка, онда се откачио и полагано потонуо у морској дубини Са сунцем обасјане обале усамд.еног острва Флореане маше нам рукама по* родица Витмер која се враћа свом раду у планини од лаве- Ми дин«емо једра и наша се једрилица нише на заиенушеним таласима широког мора које нас носи другим усамљеним острвима где ћемо можда одгонетнути тајну људи несталих са острва Флореана ... (Свршетак у идућем броју)

горе на обронцима брега пасе стадо дивљих говеда. После ј *едночасовног путовања почиње сунпе непријатно да пече. Неколи« ко дивљих коза глођу кору на једном кактусу. У једној ували лево јури дивљи пас, динго, зечеве. Пут постаје све стрмији и наши магарци успорују ход. Најзад мала чистина са ледином и једно дрво поморанче са зрелим плодовима којима пожудно гасимо жеђ. Живе воде на острву уопште нема. Киша ретко пада и сува лава упије одмах сву вЛагу.

(Снимци: ЛС Г Естерајхер)

његове дугачке, мршаве руке још Ј *е увек на окидачу пушке. Тек кад је стао пред нас, онако претећи и без речи, видимо колико је тај човек крупан. Преко два метра висок, и у свом белом оделу од катуна изгледа према нама као див. Најзад се усудих да се померим и да опрезно покажем празне руке без оружја. То је дејствовало. Први пут од нашег неочекиваног сусрета Индијанан спусти пушку. Питам га шпанскит До-

Пут крор Флореану