Коло

I

Преиос воде ?а пиће са ирвора у раливу „Тагус Кове 44

Фу" Ј ола дана пловили смо снагом поII моћног могора према острву Ал# V бемарле које »ежи нешто северније. Ту смо хтели да попунимо нашу резерву воде за пиће. На старим поморским мапама забележено је да се на јужном делу острва налази извор свеже воде. Али, ту никако не можемо да пристанемо. Кад смо и поред таласа високих као кућа успели да спустимо чамац на ваду, ударио је један талас чамцем тако о бок лађе да га је скоро смрскао. Извукли смо га опет на палубу да га оправимо, али нико од нас није више имао воље да пође на обалу. Узбуркано море пребацивало је таласе преко палубе тако да је вода кидала све што није било приковано на палуби. — Пуном снагом напред! наредио је капетан, Мотор је затутњао из све снаге и лађа је са шкрипом кренула са овог опасног места Решили смо да се усудимо да пловимо преко целог Тихог океана за Тахити где ћемо тек узети воду. За сада је на сваког човека било око пола литра воде на дан, наравно с тим ако стигнемо на време, то јест, ако ветар буде иовољан. Не водећи више бриге о становницима острва Гала нагос који су нестали са острва у критичном тренутку - са малим чамцем, узесмо правац нрема западу и пуном брзином заједрисмо. Кад се је и последње острво групе Галапагос изгубило у измаглици на хоризонту, дуну повољан ветар тако да смо могли да извесимо сва једра. Два дана смо пловили пуним једрима и великом брзином у правцу запада. Тада ветар наједном стаде. Море се у току ноћи умирило тако да је идућег дана блистало као биљурно огледало. Четири дана љуљушкали смо се тако на мнрним таласима. — Нема више воде! јавио нам је дежурни морнар у јутро петог дана кад нас је пробудио. На великом тенку за воду пронађена је рупа и сва резерва нам је исцурила. Није нам остало ништа друго неп д® се вратимо и да поново покушамо да на ком од Галапагоских острва дођемо до воде. У јједном старом поморском лексикону нађосмо да недалеко „Тагус-Кове", северно од острва Албемарле, постоји извор свеже воде за пиће. Мотор је одмах ступио у дејство и два дана доц« није били смо опет у зони Галапагоских острва. Предвече спустисмо сидра у ©круглом пристаништу Тагус Кове, које је отворено само с једне стране. И ©вде нас је поздравила сива лава са својим гротескним и необичним облицима. Неколико пеликана лебдели су у

ваздуху као мали аероплани над водом, а један корморан без крила стојао је на обали и ловио рибу својим оштрим кљуном. Никакво друго живо биће није се видело на камеиитом, и ту и тамо сувом травом обраслом, копну. Тек кад приђосмо ближе обали, угледасмо хиљаде и хиљаде ракова првене боје на дугачким ногама који су трчали по кршу и камењу. Исто тако и стотине легуана који су се сунчали на врелом сунцу на стенама. Са чамцем који смо за нужду оправили и са малим гуменим резервоаром за воду запловисмо опрезно поред обале да потражимо место где је требало да буде извор. Високи запенушеии таласи са шумум су се одбијали од стена и терали нас од обале. Помоћу гуменог чамца пребацисмо се на обалу и неколико метара више горе нађосмо извор из кога је цурио танак млаз воде. Није нам остало друго него да гумени резервоар извучемо на обал\

и да га ту, помоћу левка, напунимо водом. Двадесет пуних часова .требало је да се резервоар напуни. Затим смо га пренели на брод. Неколико дана смо тако преносили воду, док нисмо напунили своје буриће и тенкове водом млечно-беле боје. Са острва смо поне-

На ирвору воде $а пиће па пустом острву (Снимди: X. Г. Естерајхер)

ли и неколико огромних ракова-лангуста које смо пустили да слободно шетају по палуби. Они су престављали добро дошло побољшање нашег скромног јеловника Затим смо једнога дана рано у јутро опет могли да дигнемо једра и коначно да се опростимо од острва Галапагос. Сад смо имали својих брига и никоме од нас није више падало на памет да иде да тражи нестале становнике тајанствених острва. Лагано смо иловили остављајући за собом острва која су била све мања и мања. И високе планине Албемарле губиле су се полагано на плавом хоризонту, а пред нама се ширило отворено море. Опет раширисмо сва једра Наједном, угледасмо једно сасвим мало, ниско острво које је свега неколико метат>а стрчало над морем. На том острвц- "у на некој мотки лепршало је иарче поцепане, избледеле крие Усиорисмо вожњу. И тада догледима решисмо тајну Галапагос-острва: на испраном камењу јасно су се виделе олуиине једног малог чамца некад беле боје са првеном ивицом! Узалуд смо викали из свег гласа да надјачамо шум таласа. Никаквог знака живота. Поред чамца се видела само гомила крпа избледела од сунпа и кише. Опет шуме морски талаеи на пучини. Зелени и бистри као кристал ударају о бокове лађе и преливају се са муклим шумом преко палубе* Не можемо да пристанемо уз обалу. Лађа мења правац, Једра су пуна ветра. и у даљини, нама за леђима полагано се губи мало острво које чува последњу тајну о судбини двоје људи са Галапагоских острва. То је острвце са белим чамцем црвене ивице.

(Крај)

Питоми галебови на стенама у раливу „Тагус Кове"