Коло

2

%

Т ишинр Јесте пв вкал чулв твшвве божаиски склад' , Чусте лв тада свемира твхв дах кад звезда пала прах?■ У ноћв гвхој нечугни пр) светом се шврв. првропа мири. Ја волвм када твшива влада јер бол ме мвве кад слмиам неч\1п<акорле типЈине, КРАСОЈЕ ДАВИДОВИЂ заробљеник број 46687 Сталаг II Ц

На насловној страни: Јелап кђтак стат)ог Београда кога нема више: стат>инска кућа у улгпш Иаги Лазаца (Снимак: А. Симић)

Главни уредник Мића ДимитриЈенић * Урелник Вошко Токии * За фотографше: 4лександар Симић ★ Иртеж: Ђорђе Лоба" чев * Уррдништво Поенкареова Теле« фон 25-010 * Власник 0 издавач ^опеко и-здавачко ппедгчрће А Д Јовав Тановић * А лминиетпациЈа Дечанска ^т> Н1. Веогпал Тел 24-001 —10 Штампа »ГПтампаппја П<=пгпал«' А П Дечанска улипа 6В. В1„ Тромесечна претплата 10.— динара.

Откада ти то сам завијаш ^игарете? Пре си куповао готове! — Пре да, али сада морам овако. 1Лекар ми је препоручио телесни рад!.

— Течо, а шта је било пце проналаска грамофона? — Мир и тишина, драги мој Влајкс!

\2*ж»нц2а> м ога коммијс

— Господине, дошао је јелаи госп*,дии Каже да вам је школски м>иг. зоее се БркиН. — Не могу да се сетим тога именч Како изгледа? — Носи мале црне Сркове' — Коликп се сећам у школп ннк> од нас није имао мале црне бркове.

— Чика Перо, аа тебе ви сигурно мнрго боље било када би умести стког поЈића појео по једни јабуку — Ех, синко! Па ко би могао да поједе тридесет јабука дневно.

лга је стаЈала поред прозора п слелала некуд у даљину. Тамо далеко губило се последње парче подеране сиве завесе облака на плавом своду, Сунце је ч као последњи поздрав дану. сипало бакарну боју по ивици неба и титрало на неком далеком парчету прозора тамо преко реке. Лагани вечерњи дах пролећа увлачио се у собу. поигравао се чипканим завесама и поигравао уредно зачешљаном Олгином косом..

У суседноЈ соби њен муж професор, већ вросед и наборана гица. за писаћим столом вршио је и^следње .Јоиуне свог новог дела. Микроскоп му )е давао на|потребниЈе детаље. а он }е бележио сва та. за Олгу груба и непозната имена хормона бацила зрнИа и ћелија. Већ је пола године откако су аајед но. Била |е ]една кишна новембкрска недеља. када с\ свадбена кола некако досадно клизила по квасном сафалту. а босонога дечурли^а са перифериЈв кљачкала по блат\ око иркве. к\пећ« просуте паре из .изгореле" 4 клгмове кесе. Под мутним оловним небом срце престаје да куца. мозак се устали као ненавијен часовник. и онда се само гапка ? месту. Господин професор »е познат као добар познавалап сво|ет предмета, а његова на\'чна дела оцењивана су од колега као изврсни проналасци Уваженост му је била само достојна награда за марљиви рад Олга је тада видела само дипломе. почасти и пгирок круг отмених^дама из к^лтурног круга престоничке елите А њени родитељи су задовољно шап^тали оне ноћи V својо ; соби. сањајући о .срећи" своје мезимице и свечаном уласку њихове породице V .виши сталеж" Младост је била потиснута прел блеском лепих перспектива старога мужз Олга је ста јала непомична поред про- , зора и м\њевитом брзином су јо| се низале све те слике И онда као неки нескопчан захтев младости отргнт јој се питање- Шта сам ја *градила? Из суседне собе чуо се приг\шен кашаљ и онда танак звон стаклених епрувета и металних штипаљки. Олга погледа на ручни сат и узлахну. — Већ три сата он не диже глав^ рече самој себи као да се поверава својо! најбољот -др^гарицв Мисли наставише да се нижу као сјтикс на кинемчтографском апаеат\ и за час се сва млалост стопила V ливн? идилу. Сећала се свог првог загрља^а... Ђорће 1е био мат^рант а она. бапавипа. тек V шестом разред? Пра"»ио ?е кући. Ах био ^е необазрив па на кааији хтео те да ]е пољуби! Одбила га лаким покретом руке и побегла > кућ? Па то је било прво А после. капита ните бича једини свелок тих оомантичнит сп»»нз Али. све ее то заборавило. све те отишло ▼ неповрат Доцније је она постала велика ..озбиљна" девојка Допније ?е логаао и профрсор адуж Счгхи прсти и жмиркаве очи нису миловале. седа коса вије миоиса^а ох. живот је пролазио као до-зттнз снегови^а зима! Из суседне собе понови се кашаљ. Олга брзо пребапи огртач преко ра мена. дотера мало косе. и хитро. као најватренија шипарипа истрча напоље .Крила те улицама ^ошенз неком иеочинивпм гнагом чагде.чала * свакога «м »*>адд с*" гтппцзч""к? Сенке кућа и људи достигле су своју кулмина-

цију, кад на прелазу неке споредне у* лице скоро се судари са једним пролазником. — Добар дан. госпођо — ослови је неки топао учтив глас. — Ох. ти си то. Ђоко? — узвикну Олга звонким гласом. — Куда тако журно? — упита Ђорђе. осећајући ииак неку непријатну нужност друштвених обзира отстојања. — Ја . Ја . . . ~ето. нигде - • нигде не журим . . А ти? . . . Откада се нисмо видели! . Где си сада? — Студирам медицину • - - - Ако је по вољи. мог\ те испратити. Олга га погледа нежно, очима пуним ишчекивања и пожуде. Ишли су тако дуго. шетали, и скоро неприметно стигли до Калемегдана. Ноћ је већ почела да опседа обале реке и ла се прикрада кроз напупеле гране Осећао се пријатан свеж дах пролећне вечери — Хајде да седнемо — исто као не» кад пре неколико годиНа. Ђорће је причао о свему и свачему, а она је киптела од нестриљења, А кад је ^питао како живи у браку. Олга зашара очима и неким велесим дечачким гласом рече — Пази. па ово је она иста клупа где г\1 о ое некад састајали. Сећаш ли се оних часова 9 — Ах пуста прошлост! — одмахну Борће п^ком Ла прот»» ^ост али она остаје не« заборавна Пова љ^бав пролећ^ младосги лраги мој - рече сва узб\ћена, и поипи ое уз њега Ђорће брзо схвати своју каваљерску дужносг и пронаће њене усне. док је витким дугачким прстима крстарио кроз меке увојке њене косеД уго је месец вирио кроз грањ^ пок сирена са неког брода не скрен* пажњу обоје младих да је већ касно вече Олга је лагано и сасвим мирно ушла у своју собу оставила огртач и. чувши испрекидан кашаљ из суседне собе оде тамо Професор је и даље радио пажл "во бележио све промене микроскопом. На Олги није примећивао никакву промену. Она се необично весело примаче ближр и на његовом. стоном календару откин^ чист— 0. драги мој . ти си онет заборавио на каленлар Данас је почес месе,Ј ' С МАРИИ

ИВДКЈБА 26 МАРТ. Прича нам госн комшија како је '5ио у неком друштву све самих шахиета, па је . чуо и овакав разговор: — Данас ми је ро ђендан! — Честитам! рекао му нартнер. — Добићеш од мене поклон! — Од тебе? — Да! У идућој партији даћу ти ■Једног пиона.

— Па. овај, зиате, ових дана треба да се ожецим на се навикавам на кућ ни ред ...

ЧЕТВРТАК 30 МАРТ.

Наш госи комшија је духовит човек, али синоћ је наиравио на нашем уобнчајеном поселу изврстан виц. Кал?е како је његовом синчићу учитељ поставио .у нгколи иитање: — Ушта се улива Тимок? — У џепове београдских трафиканата! — одговори мали, очигледно познавајући ствари с цигаретама „Тимок".

ш

ПЕТАК 31 МАРТ.

Зауставила јуче на степеништу једна на ша сусеткииа госн чомшију и рекла му: — Господине. упамтите, ја нисам оно што ви мислите о мени! •— Штета! — уздахнуо госн комшија. — Ја сам мислио' увек о вама да сте једна врло добра девојка.

СУБ0ТА 1 АПРИЛ.

— Је ли матори, моли-м те. којим пра вом онај Черчил поручује нама да се народ има после ра' та да определп за кога је. кад зна да је српски народ за Краља! — Ама, зна он то, али треба да утеши своје савезнике бољшевике. — Па што их не теши нечим другим него нађе баш то? — Е. па то га најмање кошта М-ћ

П0НЕДЕЉАК 27 МАРТ. Каже јуче једна наша с-усетка госн комшији: — Мој муж је, доиста, врло талентован проналазач! — Е, то нисам знао. Ваш ми је мило. А, шта проналази? — Па, у последње време често не дође кући ноћу на опавање, и увек пронађе потпуно нови изговор...

УТ0РАК 28 МАРТ. — С ким си то <С» ® ио на Теразијама... Јп$> \ Ја сам те лично ви|\у I |) дела! — каже госпа / Ду[ | Ј комшиница госн ком I ГТ/ ШИ Ј И синоћ 1 I——\ П /_ — Како с ким? Ни ,=»-// ^ с ким б ио сам с духом времена! »бјасни госн комшија.

СРЕДА 29 МАРТ. Наш госн комшија има неког новог колегу у канцеларији који од неког времена све иде на прстима. Гледао га госн комши.ја па га најзад запитао: — А. зашто, господине колега, ви стално идете по Канцеларији на прстима?