Коло

ЗА ашу, ДА СЕ РАЗПН«Ш & ПОУЧјВ

/1/Га]жо залупи за собом врата на /VI изласку из стана и оде на Калемегдан да се надише свежег ваздуха. Свађа са женом приморала га је да изађе и потражи мало усамљености и елободе. Доиста, то није било први пут да његова жена испољава своју рђаву нарив и мути супружански мир. Срећни дагш •— или боље рећи мирни — беху ретки у њиховом браку. Марко беше срео своју садању жену пре десе1гину година, тада када је она, као удовица једног вишег чиновника. већ месецима уздисала за каквим новим и срећним браком. Она не беше више сасвим млада« али је лако подносила трагове зрелости. Желела је да се допадне Марку, чо* веку образованом, са лепим манирима и материјално добро ситуираном. А овај. знајући добро да се, раније или доцније, мора решити да понесе брачни јарам, најзад се радо одазва њеној жељи. Али, он не нађе у новом животу оне радости које је очекивао. Не осећаше према својоЈ жен" никакво дивљење, никакву љубав. Он је њу/ сматрао као бескорисну и као ка* кав досадан терет свом животу у моментима кад би почела да пребацује, да јеца и да прави испаде у толикој мери, да је он био приморан побећи из куће и склонити се у какав оближњи парк, где би, помешан са осталим светом. могао мало да одахне и освежи се. И тако. седећи на једној клупи на Катемегдану, Марко је осећао да пада у меланхолију, кад. изненада, његов пријатељ Ђорђе дође и седе поред њега, говорећи му: — Сигурно нешто код куће није у реду? Мапко слеже раменима. — Па природно је, настави Ђорђе, да се брак не склапа тако лакомислено као што си ти учинио. Треба добро размислити, добро све прорачунати. — Резултат би био исти. Зна ли се, кад се жени! — Треба се оженити само оиом која изгледа неопходна нашем животу. — Све изгледају као да су неопхоДне. — То није истина. Марко размшпљагпе прилично дуго, па рече: — Имаш право. То није истина. Али она, која би једина, само она изгледала неопходна нашем животу, она често није слободна или. .. или прође испред наших очију као каква визија, која се изгубила у тренутку кад се је појавила - . . или као муња која нам засени очи. а кад се ми повратимо, биће које смо угледали већ је нестало. — Ти о томе говориш тако као да си ти већ осетио. — То је истина. Али је то било одавно. — Али си ипак свега тога још и сада сећаш. — Да, још увек. Имао сам тада двадесет година. А сад ми је већ педесета прошла. То је било једне зимске вечери. Један од мојих другова пбвео ме V позориште. Давао се Хамлег. Седећи у партеру, приметих у једној ложи једну младу девојку, плавушу, у црвеној хаљини, неописиве лепоте и дражи. За време паузе нисам скидао она са ње. Никад, у целом свом животу. нисам осећао такво узбуђење! . . . То вече ... то вече беше вече моје љубави! — До ђавола! И ти је више ниси видео? — Само на изласку. — И то је све ? — То је све. Али. још и данас кад |аатворим очи ја вилим њену вичију. — Сироти друже, ниси имао среће! Мало затим Марко остави свог пријатеља и врати се кући. Његова жена . нагнута над фијоком Ормара уређивала је своје женске ситницеПосматрајући је. Марко примети како се смеши. држећи у руци један ве" лики прамен плаве косе. •— Погоди, чија је ово коса? — Сигурно није твоја! Ти ниси никада била плава.

Нега рањеника КР03 ВШВЕ

Ова

два

бела

купика

су

најбољи

при јателуи друштво.

— Вараш се, драги мој, никад сам Заиста била плава. Марко слелге раменима. Његова жена настави. — У осамнајестој години ја сам била плава! И то ми је врло лепо стајало. Гако лепо д аеу почели одмах да ме просе, јер кад сам се. први пут нојавила била сам лепотица. То је било једне зимске вечери у позоришту. Давао се Хамлет. Ја сам била V црвеној хаљини . . . Имала сам великИ успех. Алп, моји родитељи су сматрали да сам још сувише млада за удају. Блед, покривајући лице Рукама које су дрхтале, Марко готово зајеца: — Је ли могуће ? Је ли могуће? И учини му се да ударци његовог срца слабе, да се умањују, да ће сасвим престати ... д. М.

данашњим ратовима брига. о рањеницима исто је толико велика као и брига о борцима. На жалост тако није било увек и они који су случајно за време борбе били рањени. нису увек били еигурни да ће им се одмах прулшти помоћ. То не значи да се о рањеницкма није водило рачуна. Не, већ се помоћ кретала нрема знању лекара. Шпартанци су јако ценили своје рањеника. За време цара Августа постојали су већ нарочтгти војнички санитетски о-дреди. Касније, пропадањем старе културе. почела је да пада на нижи ниво и медицинска наука. Последица је била д асу војни лекари у

На овом средењевековном цртежу лекари вад,е рањенику стрелу и$ грудн Средњем веку у ствари биле личности са сумњивим знањем. А то су опет иајбољз осетили сами рањеници. којима није у то време указивана никаква стварна помоћ. Између лекара и бербера стварно није тада било много разлике. „Медикусе". то јест лежаре који су лечили унутрашњ^ болести људи су још и ценили, али су „хирурге" презирали створено. Јер гла.вни инструменти „хирурга" били су клешта, нож и усијано гвожђе којима су ране пржене. Наравно. у то време ни завоји никада нису били довољно чисти, те није никакво чудо што је највећи број рањеника. нарочито гежих, углавном био унапрел осуђен на смрт. Крајем осамнаестог века били су се већ јавили такозвани ползски војни лазарети. али су они били тешко покретљиви и њихова услуга те била минимална. У „Рату и миру" Толстој је леио описао како 1'е изгледала ампутација ноге у је.дном војном покретиом лазарету. Са негом рањеника итпло 1'е тетпко чак и за време рата 1870/1871 године. Тек у позније време. када је милициона направила велики прогрес и када је основано добро организовано војно лекаретво. рањеници су могли спокојније да очекују своје исиељење. Дошле су молерније онремљене пол,ске болнице, стручни ле.кари и етручни болничари, з'атим школоване милосрдне сестре. ТПта све може да се за рањенике учини најбоље 1е показао Светски рат када су ее рањениии и после највећих битака само после ввло кратког времена налазили у одличио л/пр^рннм болницама. У салаттттт.Р-м т>ату се отишло јопт даље, чак постоји велики број и санитетских авиона. випге него некада санитетских кола —- ,те рањенике не чека вигае неизвесна еудбина. Они који ее боре за. евоју земљт знату да их чека и нега и помоћ ако би били случашс У тој борби рањеии ■ . По себи се пп^ме та ' V нези радБеника и -ратних болееника врло велику уло-гу игра и Црвени крст.

мале Радмиле. $ар није лепо (Снимак: привзтна својина)

хтедох да је страшно бијем. Пит'о сам је шта је цвет и ко Л'ко је пет и пет? Верујте ми; није знала него само, мњаукала. Чећу више *.,%■ се мучим, : да :е пит. л да је уч!_?»-

Јер сам вид'о — нема дар, ии за какву — лепу ствар. МИЛАН АРЕЖИР1А, ученшс ј ^и //АА, Три петлића Лепе шаре —, сва три наше тете Даре. јутрос су под прозор стала, па нам громко запевала. Надмећу се. размећу се, који бол.и има глас. Кад погледаш иа њима се сија перје. к'о бисерје. а диван им стас. Звони грло. снал«но врло. јечи крупан глас. Тако сваке зоре доћу под прозоре и иробуде *ас. ДАИИЛО ЧУТУРИЛО Шетња кроз лавиринт Умете ли да се снаћете V овом лави« рииту? На један отвор треба да ућете. а

Зима 1есте летга — диван снег тад пада. Тоциља се. санка и . Божић је тада. Ал' кад хладни'ветар са севера дува, Зиму воли онај ког фуруна чува! Кад долете ласте. весници пролећа, Многима. се терет тад скида са плећа. У пролеће сунце пријатељгки греје, ' Природа се буд-и — свак' се радо смеје. Зелено нас поље на излете мами. У игри и песми прол.азе нам дани. Шарно цвеће мири. а птичице иоје, Зато, Секо, чуј ме: пролеће је моје! Зачарана палата Радознали Аца, кроз врата која су на слици обележеиа са А, ушао Је у једну велику палату мислећи да ту нема никога. Међутим, одједном се пред њим створио један страшан чичица који му је рекаог — Зато што си Оио радознао и ушао овде без питања, бићеш кажњен! Нећеш смети да изиђеш овадве док не направига ланаи који се састоји од алки и кукица које су растурене по палати. Ланац треба да буде тако израђен да стално иде једна алка на једна кукица. Тако док не изиђеш из палате. Дадознали Аца је инак изишао из ове чудновате палате. Како? Нокушајте да рекоиструишете пут којим је прошао! ■ Имамг мацу али неће, да се игра, да се креће. Поред пећи нешто једе, ништа не зна само преде. Ето јуче што да кријем

Мала сека питала свога чика Стгму: Шта више воли: пролеће ил' зиму А чика је добар, да му нема иара, Радозналој секи одмах одговара:

— Корисно и лепо лесте евако доба. Удесити тако х-гео је иаш Вога. Па и поред тога. кад пролеће дође. Ретко се ко љути што нам зима ирође

је тегако. Треба само мало пажње и мало етрпљења!