Коло

сжЈе

(21) У НОБОЈ УЛОЗИ Из полиције доктор Врангел се упути у хотел Триполис. На самом улазу пресрете га капетан Фараче и поздрави га изненађен ненаданим сусретом. — Баш вас тражим, капетане, рече доктор Врангел и ако немате ништа против тога, испратићу вас мало. Ви вероватно идете у Гранд-хотел? Капетан климну главоМ. — Да се видите са госпођом Астридом? — д», она ме чека. Договорили смо се да учинимо Заједничку шетњу. — Одлично. Много ми је стало да баш ви предате _ госпођи поруку коју нмам да јој предам. — А зашто јој то не би ви саопштиди! Она вас радо прима, јер вам је много благодарна за оно што сте за њу учинили. — Да, данас сам стварно учинио велико дело за њу. Хтели су данас да је ухапсв, али, имали смо среКе. .. Редите јој молим вае да је све у реду и да ништа не треба да брине.. — Она се сасвим умирила, јер је уверена да је по среди неспоразум који Ке се брзо објаснити. Пошто је испричао Французу све што се десилО у полицији, доктор Врангел хтеде да се опрости. — Ја вам се дивим докторе. рече капетан срдачно. — Госпођа Астрида ће вам бити бескрајно благодарна за оно што се за њу учинили- А и полипија би вам морала бити благодарна што сте је најзад упутили на прави траг. — Варате се, рече доктор Врангел. — Полиција ће ми можда бити благодарна, али ће требати још времена да увиди своју заблуду. Капетан га погледа зачуђено. — Па Зар ухапшени Катберг није убица? — Не, он није убица. Ја сам уверен да ће му успети да докаже свој алиби. — Значи ни ви сами не верујете у његову кривицу. — Не. Шта више ја сам уверен да је невин. — Па зашто сте онда навели полицију да га ухапси? — Због крађе докумената. То је довољан разлог за хапшење. А у другу руку стари Катберг је само „адут" у једној игри. Да нисам дао њега ухапсити, не бих могао спасти госпођу Астриду хансе. Зато јој рецитеч да сва ч>пасност још није прошла ... — У вашим речима осећа се нека рђава слутња. — То ми је циљ. Госпођа треба да јс на опрези. Али хајдемо у бар. У ово време тамо иема никога па можемо мирво да разговарамо. Треба да вам саолштим и ствари које не треба нико други да чује . . Капетан пође за доктором. Овај је на 1око био миран. али добар посматрач могао би да примети да је то вештачки мир. ЊегОви живци били су до крајности затегнути. Капетан је то инстиктивно осетио наслућујући нове опаспости. Доктор Врангел, чим су сели, продуЈки разговор. — Морам да вам поставим неколико питања, господине капетане. Верујем да ћете ми на њих д-ати искрен одговор. — Изволите само, господине докторе. !Ако ми се које Питање не свиђа, нећу одговорити. -— Али мораћете да одговорите, рече Доктор Врангел необично оштро. — Ја, истина. дугујем много човеку који је био толико предусретљив према госпођи Астриди, али. извинићете, моја спремност ла. одговарам на питања у великој мери зависи од тога, како ће питања бити постављена — Онако како се мени чини најбоље. А у вашем је интересу да на њих што тачНије одговорите. К^петат- се ниг«ако није свидео тон рачговора. У ваши>- речима. господине докторе, ичгледа да се крије нека притајена

ПЕТАР К. СИМОНОВИЂ (Наставиће се)

—— Да, рече капетан чврсто и одлучно. — И желите да се вратите у ФранОуску? -ромаи од спеиа Елвесшала-

— Да. — И верујете да ће ваш брак бити срећан? — Молим вас не постављајте тако неукусна питања. То су интимне ствари. А сем тога . . . Капетан погледа нестрљвиво на часовиик као да жели да прекине непријатан разговор. Но доктор Врангел се није збунио него је одмах поставио ново питање: — Да ли вам је познато да и ја имам извесне симпатије према госпођи Астриди? — Претпостављао сам то, одговори капетан хладно. — А знате ли да сам је замолио да буде моја жена? — И она је, разуме се, одбила. — Да. Зато што воли вас. — Фнда нема више шта о томе да се Кал^е. нресече капетан. — Али ако ја нећу тако лако да напустим борбу? — Онда — нисте џентлмен. — Не, није то у питању, него вашем браку са госпођом Астридом стоји на путу једна препрека коју нећете моћи да савладате. — Занимало би мЈе да чујем каква је то запрека? — Сумња која је пала на госџођу Астриду. — Па сами сте рекли да су се ствари побољшале, да постоји нада да ће се пронаћи прави убица. — Ствари су се поправиле, али могу опет да се погоршају. Ја могу да докажем да човек који је ухапшен није убица! — Онда свакако можете да докажете да ни госпођа Астрида није убица? — Можда. Озлојеђен капетан је испитивачки посматрао доктора Врангела. Овај хладно продужи: — И још нешто могу да вам кажем: добро би било да што пре напустите ово место. — Разумем све, рече презриво капетан устајући. Штогод сте до сад радили, радили сте из чистог егоизма. Мислим, господине, да је наш разговор завршен. — Још није. Као што рекох, треба сместа да огпутујете. И то с а м и! Ово вам кажсм из обзира према госпођи Астриди. Није важно да ли је она крива или није, но противу ње говоре све чињенице. Ако ствар дође пред суд мало има изгледа да ће се госпођа Астрида оправдати. Разуме се да ће ту моје мишљење бити од одлучне важности. А ја вам отворено кажем да то зависи и од вашег држања. •— Дозволите да вас прекинем, р€че капетан који се једва уздржавао да не плане. Треба ли ово да испричам и госнођи Астриди? — Да, можете. Поновите јојј сваку ( моју реч. — То ће јој задати бол! — Жалим. Капетан уСтаде, затим погледа доктора Врангела пОгледом пуним мржње и презрења. — Дакле да будемо начисто: госпођи Астриди прети непосредна опасност, је ли тако? Ви можете ту опасност да отклоните, алд постављате услов да ја отпутујем? — Добро сте ме разумели. — И ако ја не пристанем на тај услов, ви препуШтате госпођу Астриду њеној судбини. Шта више... -тзг ,.Ја могу да захтевјам да је одмах ухапсе. — Ви сте нитков, господине и буди* те срећни што ^акони ваше земље не допуштају да вам дам одговор који заслул«ујете. Због безбедности госпође Астриде привремено прихватам ваш услов- Колики ми рок дајете да отиутујем? претња. А ја не могу да Подносим ничије претње. Можете да мислите шта хоћете, али ја морам да добијем одговор на питање које ћу да вам поставим. Дакле, да ли ви озбиљно мислите да се ожените госпођом Астридом?

Љупка Ханелора Шрот (Онимак: У.Ф.А. — Е. К.)

И док ветар мрси твоје дивне косе. Ја те кришом гледам како тазиш смело л По зеленој трави пуној свеже росе. Повија сџ дако твоје витко тело.

А. очи ти плаве, као делић пеба Искрене и пуне неизмерне среве Као да ми кажу: љубити пас треба И чувати нржно ко најлеппте цвеће.

Ал ти ипак зато ввкад нећу р.ећи: „Ти си ми једина —тебе само волим" Јер ако то буде одмах ћу побећв Да растОнак лакше моту да преболим.

Н

'0АС1

Не питај ме шта сам још од тебе скрио Кад знаш да ми душа по беспућу лута, А понос у срцу гнездо бола свио, Па уздахе чујем из свакога кута. Ал не мисли ипак да сам зато тужап, Знај да је то маска преко мога лица, Радост се већ рађа — нисам више сужањ Коме љубав беше хладна ко тамница. Зар не видиш светлост у погледу моме . Што ми позну младост освежава сјајем? ^ То је одјек песме у почетку своме, *ч Мелодија нежних теби што их дајем. Ч А кад шетам с тобом преко цветних поља, Лагапо, без циља. куд нас стазе воде,' Видим да си збиља и лепша и боља, Од многих дарова вечите природе.