Коло

00Ц

аким покретом подигла је своју вечерњу хаљину ко]а е л богато ширила по мермерном степеништу. ГГолако се пењала, и била је све ближе и ближе звуцима музике и веселим гласовима. Знала је већ унапред каква ће тишина завлбдати том веселом одајом када је буду видели „ . . Трајаће само један тренутак, та тишина, па ће се разговор опет наставити. * — Мирјана! Откуд ти? -— чула је зачуђен глас домаћице која јој је прилазила. — Добро вече, Вера. — Врло ми је мило Што си дошла, [Ми смо мислили да си на путу > .. — Па да, била сам. Јутрос сам се баш вратила. Вера је збуњено гледала у њу. — Мислим да је боље да ти кажем. .Овде је и Милан. Мирјанине усне благо се развукоше: — Знам. И обе се окретоше Милану који се сав предао неком разговору и није их ни приметио. — Дакле то је та млада двеојка рече мирно Мирјана. Вера је збуњено и забринуто погледала, и покретом руке као да је хтела да је задржи, као да је хтела да спречи неки Немили догађај. Мирјана је погледала и насмејала се: — Не бој се, немам код себе ни нож ни револвер. Затим је погледала младу девојку, али јој је она била окренута леђима и видео се само њен складан стас и лепа дуга коса. Вера је ћутала. Било је непријатно то затегнуто ћутање... — Сасвим је млада, а и љупка је, е— проговорила је најзад Мирјана. И опет наста тишина. * ј . . 5 — Мирјана, да ти претставим госпо* ђицу ЈБиљану Марковић. — Радујем се што сам Вас упознала! (њен глас је био сув, оштар). Ах, и [Милан је ту! Гоети су их радознало посматрали. И она се насмеја, погађајући њихове мисли. Она га је напустила и сада када је он опет срећан са овом малом, она се опет појављује, свакако у намери да га опет зароби. Она мирно пође кроз осветљени свечани салон и изиђе на терасу. Милан је пошао за њом. Оиа осети његово присуство, осети да он ;стоји поред ње. Месец се баш скрио у

један таман облак, и тераса је била као у некој мистичној тами. — Мирјана, ја не могу да верујем да си то ти. Ово је и сувише лепо да била стварност. г— Јесам ли те можда узнемирила упита га она и глас јој је звучао несигурно али нежно . . . — Не, не ја сам пресрећан. Мирјана, ти си добра што си ми се вратила, хвала ти, 7— Мени је баш изгледало да се врло добро забављаш без мене. Он нестрпљивим покретом забаци сВоЈУ Црну косу. ч . — Шта? Мислиш ли на ову малу? — Да, на њу мислим. Дивна је! У којој си подморској пећини, постављв' ној алгама и морском маховином открио тај бисер? — Ох, доста! Она само слеже раменима. — Слушај ме, Мирјана — продужио је он. Зар ми не верујеш. Ова је девојка само мала минијатура, безначајна слика у моме животу, а ти ... — Ја сам добра стара слика, је ли? „Породични портрет"? избледела слика ко ЗУ чувамо јер нас она потсећа и веЗује за прошлОст, на младост ... — Он је ухвати за руку, и нестрпљиво брзо рече: Миртана, ти ћеш ми се вратити, ти ћеш остати са мном, али заувек ... Мирјана је ћутала, али је Милан и'з њених светлих очију прочитао одговор и стегао је чврсто у своје наручје. Преко његовог рамена Мирјана је спазила ЈБиљану. Полуотворених усана, као скамењена она је.стајала у месту, и гледала их је. У њеним тамним крупним очима нешто је умирало, ишчезавало. — Не, не, сјај њених очију неће ишчезнути. Реч је само о једној малој онерацији која ће је још више улепшати, која ће њеним дубоким очима дати још више топлине још више одушевљења — мислила је Мирјана. — Оиа је млада. Лако се заборавља у тим годинама. — Хајдемо одавде, шапну јој на уво Милан. Оставимо овај цео свет, ову малу ЈБиљану која тако тужно и прекорно посматра. Имам толико ствари да ти кажем. Мирјана је са узбуђењем ушла опет у кућу, њихову кућу, где је провела толико лепих али и горких часова. Собе Су имале мирис дувана, по столу разбацане разне новине и листови, пепељаре пуне полупопушених цигарета. У једној вазни јасмин тужно се погнуо. — Извини за овај неред, Мирјана,

Пролеке у плапици каспо дола&и. Док су врхови обавијенр шиј лгбоким снегом, у. пиџини век цвета дрвеће. (С&имак: Приватна својина)

али ја сам тако ретко код куће. — А да ли је ЈБиљана била икада овде? Је си ли је када овамо довео? Он немарно баци свој капут на фотељу и зачуђено је погледа. — Не, не. Откако си ти отишла овамо нико стран није ступио. ЈБиљана је била верена за неког медецинара. Они ће се свакако помирити и ствар ћи биги У реду. — Биће све у реду — рече и Мирјана и поглед јој је лутао иегде далеко, недокучиво далеко. — Сада када си овде, — рече он, сада тек могу да схватим у коликој си ми мери недостајала, Мирјана 0 Он отвори мали сгилски орман. — Причекај сада. Попићемо оно нај« финије вино које смо увек чували. Да« нас је мој највећи празник. Милан је весело извукао из доње фијоке стару, прашњаву флашу. Окренувши се застао је зачуђено. — Шта то радиш? — Цепам једно писмо. Безначајно и неважно. Она је замишљено гледала кроз прозор. Као кроз сан чула је кристалан звук чаша које су ,се сударале. И када

јој Милан приђе, са танком фином чашом, његов се поглед заустави задизљен на њој, на њеним светлим бистрим као планински поток очима. — Како си ти лепа, како ме ти чиниш срећним. Поред тебе се и ја осећам јачи, већи и срећиији. Пришла је прозору и отворила га. Као суво мртво лишће разлетело се хиљаду ситних парчића хартије и нестало у зеленој свежој трави. Свака реч овога писма остала јој је у свести и шапутале су јој тихо: „Ви која сте његова жена... да га нисте напустили никада он не би.. . ЈБиљана је тако млада, неискусиа ... ја немам права да Вам пишем, али разумите ме, ја сам тако неерећан ... и ако имате још имало утицаја на њега .. Сутра, она ће одговорити овом младом човеку, који је имао поверења у њу: „Не брините се више и мислите само на ЈБиљану. Она је млада, заборавиће. Ја сам се вратила своме мужу. Да би Ваша срећа остала нетакнута пристаћу на овај живот од кога сам хтела да побегнем. А можда захваљујући Вама наћи ћу и љубав за коју сам веровала да је, мртва, наћи ћу тонлину за коју сам мислила да је угашена, али која ево већ оживљује у мени .. ." М. П, ■>ОС»Ш^1СИАЧЕМУ^ ТОРПЕДО И МИНА ткада постоје ратови на копну, постоје и ратови на води. Некада, наравио, са још примитивним бродовима када се људи нису смели да удаљују мНого од обала. и поморске битке вођене су у близини обала. Са усавршавањем бродова, бродови се све више удаљавају од обала. а самим тим се и,борбе на мору полако преносе на пучину, да би се дошло до данашњих дана када за бродове уопште није од зиачаја, да ли ће бити битку на пучини или ближе копну. Данас се стално прича 0 минама које расејане но мбрима претстављају велику опасност за све бродове. Међутим, средства за спречавање пловидбе и уништење бродова нису нимало новог да-

тума^ Тако се зна д'а су* на"више векова пре Христа стари Халдејци, затим Асирци, Грци и Кинези употребљавали једну нарочито лако запаљиву смесу која је могла да се проспе по морској површини. Течност је остајала на површини и како се лако палила могао се увек по вољи изазвати пожар. Ни проналазак Роберта Фултона, који је 1797 године поднео влади свој проналазак „торпедо 44 , није претстављао ништа иово. Проналазак Фултонов састојао се у једном металном пуном барута цилиндру, који је могао да плива у води и да експлодира било када у њега удари какав брод, било што би паљење експлозива изавао нарочито навијени сат смештен у торпеду. Дакле, уствари. је то била пловна мина. Међутим, иако је на јавним приказивањима свога проналаска имао врло много успеха (1801 до 1807), јер је једном успео да баци у ваздух и једаи брик од двеста тона, ипак ни у Енглеској, ни у Француској, ни у Америци нису хтели да купе торпедо. Још раније, године 1759, кажу да је француски јувелир Дипре пррнашао торпедо сличан Фултоновом торпеду. Луј XV куцио је патент за прављење тога страшног ратног оруђа, али само Зато да га нико други не би могао да купи. Јер Луј XV никада није дозволио да се такво једно оруђе употреби у Француској морнарици. Сличне направе правили су и многи други. Тако се тим питањем бавио и холандски механичар Корнелиес Ваи Дребен (1624). Али је то остајало без практичне примене све до 1776 годште када је торпедо најиосле примењен за впеме ратова за независносг Америке. Наравно, током времена торпедо је све виоде усавршаван, а тако исто и мине, док Се није дошло до данашњих савршених и утолико још опаснијих модела. НАПРСТАК Напрстак без кога данас ниједиа кројачица не може да буде, појавио се у Једанаестом веку. Каже се да га је пронагаао један младић за своју вереницу, коју је игла стално бола када је шила. Број напрстака који се сада продају сваке године огроман је. ОРИГИНАЛНА ОПКЛАДА Неки Бечлија се крајем прошлог века кладио с управником иолииије па ће бити ухаишен, а да никакав прекршај неће учинити. И тај бечки грађанин добио је опкладу. Обукао ое као скитница, у некој озлоглашеној каваници иоиио је неколико чашица ракије и платио с правом хиљадарком. После десет минута већ је био у затвору! ШИНЕ СЕ ТРОШЕ Жедезничке шине се веома много троше. Њихово трошење зависи колико од густине саобраћаја толико и од терена у ком се пруга иалазњ На кривинама и на низбрдицама шине се највише троше. На сушачкој прузи пад ка Сушаку је тако велики да се сви возовј* спуштају са сталним кочењем. Ту и но* ве и тешке шине једва издрже четири године. На правим пругама у равници шине трају по 15. 20 па и више година. Због тога се шине стално преЈледају И мењају. На тешким пругама за десет година измене се све шине и од првобитних не остане ниједна. Практикује се мењање шина и њихово пресељавање: са 'важнијих и тежих пруга носе се Истрошене шине на споредне и разне пруге. КОЊ КАО БРОДСКА МАШИНА Маршал саксонски, син Аугуста Јаког, пустио је 1730 године на репи Лаби лађу наорчите конструкције. Кретала се точковима које је ставл»ао у покрет коњ, који се обртао по лађи. Наравно да се убрзо показало то као непрактично.

•

На

наеловној

••тпчНи

Не

брпнитбј

потпуно је здрав . ..

(Снимак: А. Симић)

Главнв трелник Мићз ДимитвиК 1 кић # Урелник- Ботко Токип * За ФотогоаФи1е: Алексапдар Ои\шћ # Цртеж Ђоп1><- ЛоОачев # Уоедништво Поенкапрова 31 Т>л<фон 25-010 * Власник 0 издав^ч Ггтк-ко ичлавачко поел^зрћр А П. Јовао Тамовић & Алминистпапија Дечан кп 31. Вр!огоал " Тел 24-001 —10 Штампа .ГПтампапита Прогпал- А П Печанг.ка улипа 31. Тромесечна претплата 70-— динара.