Коло

ревије. Излози, радње и велики модни магацини су препуни. Има свега, почев од ципела, чарапа, рубља, штофа и прибора за одела, парфема, козметичких препарата, па преко путничких несесера и разних потреба за путовање и јувелирских радњи претрпаних накитима у злату, платини, драгом камењу до деликатесних продавница у којима налазимо меса, кобасица, саламе, сланине, шунке, разне конзерве, рибе, ракове и кавијара. Биоскопи, позоришта, опере, оперете, концертне и музичке дворане, локали са чувеним мађарским капелама и барови — све је то пуно, сва су места до последњег сваке ноћи заузета тако да ми се само по себи намеће питање: да ли се налазим у престоници з«мл»е која је у рату ...

слених од оби ста. Они живе а кад им врем мало (можда з дају и купују . Праг . . . На граници љене су после.2 нал је замење! зеле су симпа униформама. ( вагони закључг мо путницима ма. Контрола је немогућно. Праг претс мира и свет „Златан град". Ст ли су препуни. лико дана ран сати, па и ондј познати путни] преклиње за г којима се сукс рококо. препу! и раскрсницал аутоматеких са отаљавају сао правад вожње, ници , и уопшт исписано је ш зику . .. Изгледа да фански стратечаршијска иол Ноћу се свет угловима се ок ца у виду тр{ новке или ис1 фом. Намирни свет ипак не о

Наш сарадник пропутовао је недавно Будимпешту, Беч, Праг и Берлин. Ево његових утисака са тога пута

омпозиција „пулманових" вагона улетела је брзином од скоро сто километара у пештанску железничку станицу ^Келети 44 , После три године ратног~ пожара Будимпешта је још увек град пун живота, предратног ритма, трамваја, аутобуса, тролејбуса, аутомобила . .. Врева и темпо живота збуњују. Улице су препуне света како дању тако и ноћу. Мушкарци и жене, младо и старо, војници и цивили — читаве набујале рСке људи у вепрекидном су покрету. Даме у скупопеним крзнима, разнобојним укусним тоалетама остављају утисак неке модне

Беч ... Уз хуктање локомотиве и уједначеног клопарања вагонских осовина. поред планинских венаца, ресторација и туристичких кућа прилепљених на брелсуљцима, настављам пут долином Дунава. Што се више приближавам немачкој граници све чешће чујем наш језик, као да не путујем за Беч већ за Београд. На перону прилази ми коштуњав, плавокоси младић и обраћа ми се на чистом српском језику: „Да вам помогнем . . ." Изнеиађен, питам га одкуда зна да сам Србин?! Одговорио ми је: — Иа види се да сте Србин. — По чему?! — Срби не би били Срби када се не би разликовали од осталих! констатовзо је одлучно он. Природни меиталитет наших људи је такав да се они ма гд§ се налазили брзо прилагођавају ириликама и добро сналазе. Најбол>и доказ овоме је Беч. Они су га просто освојили и има их свуда. Од трговачких радњи, индустри ских предузећа. универзитета. разнич нриватних стручних школа, кроз локале, биоскопске и позоришне дворане па