Коло

4

(1) Ј Ш ш то је чагГкн (зла) мала Кадивка шЈ$М то нигде нема . -. Сав компн* џгђЗгфг Л у К пада на „бездер" (чудо) од н.е... По цео дан кликће по башти, воћњацима и по пространом двору око високе њихове куКе, гађа комшијске кокошке а ако је случајно прелетела преко зида или се прокрала кроз капицик, растерује са гњезда мирне гугутке, и расправља се безобразно са турским и српским женама кад је, одозго са својих доксата што гледају у њихов двор, скарају. А кад чује ситне и брзе кораке маЛих Турчића кад се пред вече враћаЈу из школе лети као вихор. пење се на велики камен поред велике тетаке капије, отвара је с муком и пакосно продрмуса свакога за рамена. скине по комб фесић, а кога може груне песницом у груди те се расплакани малишан разбеже својим кућама и жале се мајкама, а сутра дан хануме већ стижу на давију (жалба) код њене мајке и започињу још са капиџика: — Комшике -.. Не работи се овакој. .. Женско дете што не стезаш, живо ти здравље?! А друга прихвата мазно али љутито. — Неће овакој комшике. .. Деца ни стра наваташе . .. Овој мора неко чаре да се тражи . . . — Ћутек куде ти је? пита строго најстарија од ханума и стара пријатељица Ташанина и Хаџи-Јовановица Удри докле има време, зашто после нафиле (узалуд) ... А јадна Ташана савија се, црвени и: правда се. — ПЗто ћу слатке хануме и слатке комшике, и да утепам то је... родило се такво. А благи поветарац иде кроз башту и преко зидова, пун слатких баштенских мириса... хануме га удишу, раскрављују се већ готове да опросте несташној девојчици, скидају фереџе, те Та" шана трчи по столичице и даје им да поседају .. , Измећарка доноси кафу и слатко, „пелте" (сулц) од дуња на округлом послужавнику, те се љута давија претвара у седељку^ и „теферич 4 *... И хануме се разилазе тек у подне каД се сунце разжеже Над сокацима а вилини коњици попадају као мртви на врелини над широко разливеним водама око чесама .. о Праштају се мазно са домаћицом, поздрављају малу Кадивку, и тешкају се што је толко чап'књ А кад се хануме разиђу својим кућаМа мајка призива Кадивку која се извлачи негде из дубине баште иза куће из густо засађених метала и сва у ситном метлином лишћу прилази покорно мајци која отпочиње сва пуна јада да је кара: — Кадивке. чедо мори ... Зашто на Мајку задаваш јадови ... Татко ако ти "ово чује знајеш ли?! ... Одбери се једанпут ћерко блага, неси више дете, коџа ми си веће девојчица -. - Одбери се ... Они су ни сајбије (господари) ми смо робови мора шија да се савива ... А не су лош свет. аран су комшил'к, да проживимо некако сас њи како што ;су наше мајке и таткови. Кадивка само стисне уста, гледа у мајку својим као угљен црним очима и не обећава нити да ће бити мирна нити да ће се кадгод снријатељити са Мазним и слаткоречивим ханумама. Само кад из бање дође код њих Хусејин сиромашни Арнаутин што има &ућицу одмах и:*а њиховог великог чифлука у којој живи са две хануме и пет синова који долази често те доноси оцу њеноме Сенти абер од њиховога чивчије, она трчи те му доноси столичицу, седа уз њега, наслања му руку на крило и почиње да га моли да је учи још „арнаутско писмо 44 . Арнаутин кршан. мрк, кошчат. огромвих тамно едутих очију из којиХ сева дивљина; као да се смањује, постаје Миран. скоро покоран под миловањем и молбама детињим, милује је по коси и казује јој дуго како се арнаутски казке свака ствар око њих и далеко од

пише; 0УИД Г70Г7-

и враћа се сва уморна и задихана у мрак кроз капиџик запрепашћеној мајци. Тоне је старији од ње, прима од Ху« сејина тај цвет а срце му тајанствено подрхтава. Гледа га дуго, затим излази на доксат и дуго и чежњиво уздише и гледа преко поља тамо под брдима где Кадивкин град, куће. конаци. цркве. џамије. баште, сокаци и високи зидови леже у месечини , И све силни]е оживљује летошње игре са њом све док брижна мајка не би дошла да га узме за рук\ и одведе у постељу Али не трајаше дуго ни брига ни страх Ташанин, и чежња и тајанствени снови малога Тонета! — Мрки јужњачки цвет Кадивка изви се брзо из својих шаи« варица као млади јаблан. Мека и тонла девојачка снага испуни танке кошуље и јелечиће .. Њене црне очи планч ше живим огњем . , . А у празнике кад су градске жене долазиле из цркве на кафу мајци њеној Ташани. па би отпоче* ле да сладе њену лепоту и да јој казују колико ергенина (младића) „станало ашик на њу". она је смерно обарала очи. а образи су јој црвенели ол срама као божур. А Ноћу после тих порука и похода, Кадивка не спава по целу ноћ. разбапује се по постељи и уздише. јер не ха]е она птто сав град већ одбира и раогштује за њу . Она је ноклонита своје српе и мерак Тонету одавно по" ред потока у зеленот и мекој трави где Је вуче сва снага. Али не сме никомв да каже. а ол Тонета нр стмжр никакав абер Јелнога дана Хусејин )е стиго доцкан. скоро у мрак са товаром обраногч кестена који је прелазио преко Сент-г/ног и његовог зида те су као до^ре домшије они тај кестен брали зајел^о и делили. Сишао у подрум да остави вреће са кестеном. Каливкино је срт/е дрхтало немирно. осећала је да уп тога пута Хусејин доноси нешго т^о ће да одлучи њену судбину. Изашл? је лсва, три пута на доксат и враћаЈту се v кућу сва тздрхтала кад је Х^гејин викнуо из бантте . . — Чап'кн Кадивке . . искочи . . испратила ти нешто моја чанума! Девојка Ј*е пожурила низ басамаке и питала скоро упдаш^ло^ — Хусејине, што има?! Али јој Хусејин није одговорио ништа. Између два висока и густа јоргована изашао је Тоне. Израстао. кргаан, млад и мирисзтЈ као рани зумбул Пружи обадве р^ке према њој ". обгрлио јоЈ рамена и прошапутао: — Кадит*.ке . .. аман! . .. никакав абер не испраћаш а снага изгори за тебе... болан слм . .. казуЈ* ашик ли си на мене да знам да испраћам говорџије?! - .. Каливка је клонула на његово раме и из^унала срећно, болно, као да умире: — Ашик! Младић је крикнуо пригугаено и уппо своја уста у њене усне срећне. насмејано дубоко и силно. Остали су тако између јоргована у топлом мирису јесење вечери ј *едан тренутак без гласа. А мало даље гаироке и верне зенипе Хусејинове стрељале су на мале кагшџике који су се белели у тами на тегаку кагти^у и на доксат да ко не наиђо, После десет дана пред кућом Сенте сертмеџије заклопарала су тешка кола са прос.иоцима и заиграли коњанитти а брзо иза затворене порте загрметпе гочеви . . . Весеље испуни пространу кућу и одаЈ *е и Кадивкино срце пуно севдаха . . . Срећни дани остављени до венчања да се млада, још неспремна Кадивка спреми како доликује старот домаћттнској кући, прођоше брзо . . , Прође сунчана и сј *аЈ *на ј *есен. дунуше ветрови и тетттки снег покри земљу. Кадивка се венчала после Божића „у прве меснице". Мраз • • • пуцало ј *е дрво и камен по нуту од града до бање. али она ј *е стаЈ *ала у колима покривена дуваком до поЈ *аса, између другарица. окићена заклопљених очиј"у и сва снага и душа гореле су јој. Обамирала ј *е од среће. (Наставиће се)

њих, ханови, друмови, поља и свака биљка и цвећка на њима, узвикујући раздраган на махове: — Ха... такој ли Ј *е чап'кн Ка* дивке?! ... А кад полази Кадивка се окреће лево и десно да ко не опази, вади из недара осутнени цвет и испраћа по њему

бакшиш Тонету своме другару чија се кућа далеко у бањи надноси високо над њиховом чардаклијом на чифлуку, а топла бањска река пролази кроз њихов двор широк ограђен високиим зидовима те се Кадивка лети кад је отап и маЈ*ка одведу на чифлук игра са њим поред воде и кроз високу зелену траву

Ђ&ЈЈр

ш ж I и рнаш да волим да љубим, $ * шгКад липе цветају, Кад сунце својим зрацима Милује лепе жене. а међу њима си ги.

Ја знам да ти није ово прва љубав, Усне су твоје упијале сласти И бела недра миловапа била, А очи црне успаване стра 'ш[ју.

Чуј, драга, љубав ће мене Однети са овот света, Све збот тебе и твог ока гарава.

Па и ти си само жепа, Страсног ока, вреле крви, Усне ми дај да их љубим И знај да љубим као ниједан, Ватрено љуби само мушкарац први.

Ти рнаш да волим да л>убим, Кад липе цветају .. . ПЕТАР К. СИМОНОВИЋ