Коло

11]

истоуиШ^/^^аиекаоте

РЕДОВАН И ВАНРЕДАН У професорском колегијуму повела се дискусија о редовним и ваиредним университетским професорима. Неки из колегија запитао је: — Па каква је стварна разлика међу њима? Стеван Сремац на то је приметио: Отприлике ова: што ванредан не зна ништа редовно, а редован не зна ништа ванредно! НЕ РАЗУМЕ ВИЦ Чича Или}а са неким својим познаником из друштва врло често терао шегу и правио вицеве на његов рачун. Толико је чича дојадио овоме да је тај морао да бежи из друштва чим би га видео. Једне ноћи се десило да се чича враћао с лумпераја, тежак од силног јела и пића, а никако да нађе кола. А уз то почела да пљушти киша. Одједном на чичину радост појави се неки фијакер и када загледа при светлости Лампе, спази унутра баш ону своју жртву. Чича му се обрати меким глаеоМ: — Драги пријатељу, хајде одвези ме до куће. Прокисао сам и озебао до коже! — Кола су застала и чичин познаиик је почео да размишља, а никако да позове страдалника у фијакер. Напослетку је одмахнуо главом и рекао: — Е, тај виц никако не могу да разумем! — И махнуо је кочијашу да тера даље. НИЈЕ ИЗ ОВОГ СЕЛА Бранислав Нушић посетио с неким својим пријатељима манастир, а затим остао код неког угледног домаћина на вечери. При повратку у зору, омамљени пићем, почели су да се препиру какав је то велики колут на небу, над њиховом главом, да ли је то месец или сунце. Да ово питање изведе на чистину. Нушић је упитао првог сељака кога су сусрели: — Еј, пријатељу, шта је то горе на небу* да ли је месец или сунце? Овај заста, скидв учтиво шубару и рбуњено одговори: — Молим да господа опросте. Знате. ја нио.тм етч овога села! КР ТП V ЧАРШИЈА Две групе кнез Милошевих великаша у Крагујевцу, које су безобзирно интригирале једна против друге, хтеле су да виде која боље стоји господару у вољи. Опкладе се у сто дуката да једни стану с леве, а други с десне стране улице. па опкладу добија она страиа којој кнез прво назове добро јутро кад зарана пође у варош. Сазнаде кнез Милош за то и одлучи да нагарави и једне и друге. Када се изјутра појави на улици он на поздраве овако одговори: — Помаже Ког чаршијо, на обадве стране' И г "" ми!е аобио опкладу. КА Л. СК ЗАМЕНИ ДОМАЋИН Професор и књижевник Милан ЈБ. Недел»ковић као момак био позван код неког свог колеге на ручак. Али, онако расе^ан погрешио ко га је звао и оде у доба ручка код другог свог колеге. Ова^ се мало изненади неочекиваној посети али га прими врло љубазно, изнесе ракију и каву, па поче разговор о свем\ и свачему. Време ручка почиње да одмиче. а Недел»ковић се чуди како никако ца домаћини постављају. Па поимоти 1ога као да су некако и нервозни и шта више, као да чекају да он огсе' Сигуацију је спасао неки њихов заједнички познаник. који је имао обича' та каткад овамо наврати на каву чз баш сада срећно наишао: "За име Бога. господине НедељковиН\ гта зар сте ви ту? Онај ваш колега гпто вас је данас позвао на ручак, појете се жив чекајући вас! Па Тек како ор љути домаћипа! Слали су по вас и V етан и у кавану. али узалуд. Нетељковић запрепагаћено погледа домаКтта а затим познаника: нигам «а овамо позван на ручак • Н« л! вас нисам за данае звао! « речс томаћин — Али биће ми особито драгп пко би ми идуће недеље дорзли. \ V ала 1а погреши! — узЈикну •чатно Нсттељковић. зграби гаешир и *ао без душе одјури ономе колеги, код «ога је већ давно требао да буде.

ује, змије отровнице, са својом широком главом, увек отвореним устима из којих вребају зуби пуни отрова, са својим језиком који вечито прлаца, очима прозрачним из којих бије ледени поглед, својим хладним телом, увек су изазивале само осећање одвратностио Међутим, тако не мисле сви о змијама. Они који су се бавили њиховим испитивањем, на против, мисле о њима само лепо. Један научник, који им је посветио скоро цео свој век и који је у друштву змија увек без икаквог страха, изјавио је: — Змије отровнице нису рђаве животиње. Оне нападају једино када се налазе у одбрани. ЈБуди су, чини ми се, вигае зли него гује, змије отровнице. Овакво мигаљење имају они који се баве претварањем змијског отрова у серум. У једном париском лабораторијуму за то има увек најмање гаездесет змија отровнииа. Њихови кавези нису увек затворени, јер се змије врло лако навикну на ропство. А врло се ретко дешава да ове змије некога уједу. И поред свег проучавања још ни сада се не зна тачно колико је дејство отрова змија отровница. Још увек се врше испитивања У ропству змије отровнице никако не узимају храну. Све што им се пружи одбијају и живе искључиво од резерве које имају у своме телу. На тај начин могу да живе шест месеци. А када се налазе у слободи гује се хране искључиво глодапима, због чега их многи научници узимају у заштиту. — Самим тим јасно је да су гује, нмије отцовнице, наши најбољи помага-

(Онимци: приватна својина) сталом, гује и тако падају много кав жртва науке. Сам Пастеров завод у Паризу за своје сврхе набавља годишњв десет хиљада гуја. Њихов отров још увек се испитује ... Поред осталога недавно је утврђено, да отров гуја утиче на болове који долазе од рака, тако да се ти болови скоро и не осећају. А да би се добио један грам гујиног отрова, потребно је убити око стотину гуја, јер се од једне добија само осам до десет кубних милиграма отрова. — Због свега тога, — изјавио је тај научник — ове змије не треба гонити. Сама наука због својих цпљева уништава их толико да не могу никада бити онасне, а 01/е иоред тога још могу да буду и од користи, јер гоне и уништавају глодаре. Не треба их само дирати!

чи да уништимо глодаре, који иретстављају праву напаст за све усеве. Гује просто тамане глодаре и на тај начин спасавају нас једне велике напасти. Због тога је сасвим погрешно тврђење, да ову врсту змија отровница треба гонити и уништавати, — изјавио је једаи добар познавалац гуја. — Гујаврлоретко напада човека, а ако га баш и уједе, постоје серуми који су сигурни. Уо-