Коло

Но ти се падаш , окружен џлоб&ш и, сањшп дане, младости тто бише док време хујп, одпосећв еобом младоста даче ... можда шикад шишМк ЉИЉАНА ЦВЕКОВИЋ ученина Трговачке академвј«

Идила на проплан■ крау јерера.

У броју од 27 маја т. I. ма етраии „Најмлађи пигау 44 реди* ција је пустила песму „Увела ружа 44 коју јс потписао Петар €. Ђоковић. . Несма „Увела ружа 44 је вдагијат песме која је оштампана у „Колу" бр. 97 још 7 мовембра 1943 годиие под наеломом „Всра? Л>убав и нада м од Петра * К. Симоновића.

Тата Нечујно се дошуњала ноћ. Дивна и ведра јунска ноћ 9 кад с« П1ит)и опојни мирис сиеже траве и пвећа, Мрак је посејао тнтнну на зелепа пол>а, на стабла и на село. Природа иећ сања. Кроз сребрнасте нити маглице , што се као свилени вео лагано у&диже и кри.чи пољима, безброј сјајних и трептавпх очију свемира прати моје мисла. А мисли моје лете и лутају. Лете високо горе, у тајне планете.«• в лете ... и траже, траже жељно. Ал' тајна је све и свуд.. И с* тужним певом попца што се јав• ља. као птица поломљених крила, мислл клону. Немоћно. У мрак . .. г Драгоцвет, 1944. СЕЛ. В. МИЛОСАВЉЕВИЋ

Растанак Не тужи, драга, за растанком овим, ЈЈЈто очајно „збогом" кида срца наша, Н што љубави, безмерие и дивне, } До краја није испијена чаша. Нр тужи, драга, јер вечно до гроба, Док неба, сунца, сјаших знезда има, Мириспи пветак љубави нам нежне Остаће вечно у мојим груднма.

Драгоквет, 1944.

СЕЛ* В. М.

Данас тпе волим Ти ншсш опа о којој сам саеи'о У млмдостл каж си чвсту љубаш ххео; Т* насш ашш о шојој еом ггги о Д(I 1>у јој жмкот аочлоишта уео. Дамас те шадам, сутра можха аеку, Сгтра Ј>еа> с мрутам аоаам вутем пока, П«кжжом сшојам мајукш шу среку, Осмежом Слагам мудеНа му мока. И *ато, драга, дааас када свапе, У арше с.ате магжачасто-сшше, Пвкш ку с тобом шроз џетше аољане, Зелече атуме а иосшане таш*.. < Затам ће суаае обасјатм чшло Пураурам сшојшм сша смарагдаа блвга. Кпоч ромор грања река ку та мило Како те шолшм ш да сш мш драга.

И целог дана причаћу ти сетно, Кроз занос среке назваћу те Богом, А када тама скрије поље цветпо Ми кемо /едно другом реки збогом. Т1а суза неке пасти из мог ока, На мис 9 о јсдна што из патње бива. То неће битн нн раиа дубока, Нити ће душа уздахе да скрива. Па ипак, драга, много си ми дала: Тренутак среке у болу је доста. Дапас те волим — за данас ти хвала 3« сутра знам да успомена оста . .. М. ВАСКИН

Мајска ноћ Дивна је ноЈг расцветалог маја! Тад се рађају чежње и спови, У мору месечевога сјаја Душа по илузијама плова. Најдражи ми предмет лепих снова Мзадићска машта диже и краси, Слика драгог бића сад је нова А прсти дрхте мрсеки власи. Остављам месец сузних очију, Нека иде даље, пека плови; У непрозирној се тами крију Моји мили, ал' далеки снови. Бела Паланка А. ПЕТКОВИЋ-ЦАНЕ VII

О, жено млада... Као кад лахор по пољу пирне Вечером, кад сутон иа земљу аада. Тако ми душу иеки дрхтај дирне Кад тебе иидим, о жеао млада... Ја добро знадем да са срекна бала У сшојеи дому, крај мужа сшог, Ал једиог даиа ишсш ша саала Да ке та Благш отета га Бог. Уздаса тшоји још к њему Теже, Ал' душу залуд рпздире ти јад, Јер даин среке сше даље бешге. И горка судба остаје та сад ... М-ожда је судба с тобон тако хтела Да шечио аатшш кроз живот сшој, И желшш оао што не ба смела, Те шајзад клонсш у аатњп тој. Ил' можда жнвот разумеш тако Дш шшше иема ч ему да се нада, И пушташ себе да тонеш лако У мутнм вртлог , о жено млада .. •

Никада више! Нод нетрима буре угасли сви су*пламеновн ране д&шле су иоћи усамљене , штурш а одбегли су окићени данн.

Зашто ? 0, људи, зашто мучнте нас шнше 9 зар иије било доста патње оше!? Ил' би хтели да се српско шме џбршшашџ име, што је сјало кро$ многе векошФ?, 0, зашто нам нове задајете ране, зашто старе ране да опет кршаре!? НЈто нам тамом гроба увијате дане 9 зашто заплакаше опет гусле старе? Ми питамо: — зашто? — одговора нешт§ хладни пеосетнн ћутите ко стеше, а демонска сила нове патње спремшк За невине жртве, дечшцу ш зкеше. Од многнх домова рушевине стоје; звона тужно звоне хшмну опроштајт,. Где наричу мајке нзиад деце сшоје мртве — н гриају у болу бе$ крајш. Раздирете грудн јадне земље ме, о. демонске снле о проклетш луд ш! Зеиљу, где снроче многа мајку џоше —• мајку — тто не може инкад д* нробудав О људш, злшто мучште шас шшшш. не чу}ете кршке болне џемле оше!? Нл>* бн хтелш да се сршско џбршшаш, — што је сјало кроџ мшоге шекошеИ Знјепар САМАРЦИЈА СЛАВКА Њему... Да .чеко тамо окружеш џлобом мргодног лшна м шогледа страшш патим ш гледаш кашо се шред тобош полака кнжу напуштешш данш. Патнш ш ченаш , док младост ш шретI односн мирис увепулих ружа, в капн жучн на усне тж неме уместо жаркнх иољубаца нружа. . И тн сн снестан да ннкада шшша мртна сс прошлост повратитш шека н твоје срце откуцава тшше а б&лпн уздах са усапа слеке„

Пролећње небо над шумарком.

(Онимди: приватна својилш|

Страстима својим одапа си цела. Уживаш живот какав ти се пружа; Свесна си чари свог днвпог тела; Једном ћеш ипак свенут к ч о ружа. Ал ч ти си жена горда и смела. О својем болу истину скрнвагп; Од свог живота много би још хтела; О лепшој среЈји потајно сниваш . .. Често се питах шта оно беше, Дал ' права љубав ил 9 само страст, Кад твоје чари свег ме занеше, А с врелих уста пијах ти сласт.. • И зато ја бих желео знатн Каква те увек то мучи тајна; Да лн те можда проклетство прати, Ил* људска злоба и завист трајна. Знам да те ^свуда зову и желе, Да ти се ласка и динн сада; Ал* кад ти очн једном буду свеле, Оста&еш сама , о жено млада... Београд, 1944 године. А. КОЈАДИНОВИЋ

Моји снови

Нммјс в »е редвм, Моји драги сновк Једног Ве те дана Радгоејани бити, К*о кад ветар лишКе Са граиа обар«, Да препуклу згмжу Са њпме окити ...

МИЛУТИН В. СТЕВАНОВИЂ