Коло

Да ли се варам ?

Иу. Сталата XI А. Моне драгога тати Марку Б. Марковићу, капетану, &ар. бр. 4697 — Оснабрик " ГЈедам тато децу Све другове моје, Како поред свога Драгог тате стоје. А мени је тешко ч Сура — сузу стиже, Да л ћу и ја скоро Прићи тати ближе. Пуиа нам је кућа Твојих драгих слика, А душа пам пуна Твога милог лика. Зато прими поздрав Мили тато мој, Који ти сад шаље Увек Преша твој. А поздрав ти шаљу И бајка и мама Са жељом да будеш Што пре ти са нама. ПРЕДРАГ М. МАРКОВИЋ уч. II раз. осн. школе Момв мужу (Заробљенику бр. 471/10 ОШа§ У1с) Походићу те редовима овим кро& дажд од су&а и таму од бола; с' радошћу даћу свог живота пола, да теба пружим срећу. Све мора проћи једнога дана г не тугуј вољени друже;

(Снимци: приватна својинаЈ

у живогу ретко цветају руже, а трње чешће се нађе. Дечица наша помињу те често у вечери римске док им причам причфџ крор рамррла окна од риме н циче погледом те траже. и 'Татице, до1)и\ кат-кад нежио зову^ „Бог чува гату", некад опет моле; да ли ти осећаш, колико те воле ова невинашпа? Ја их тако слушам и мислим о тебв, I док су-Ја сама из ока ми врца; ' да лп ти осећаш, та сићушна срцп колнко те желе? Опрости за речи што ти бол иапосе, да, знам да осећаш више иего м ја; знам да смо нас троје бића иајмилијМ што их на свету имаш. Гружа М. С. ' Нашн дана Да ли ћу те икада вшдета? Да ли нкада осетити стисак твоје руке? Да ли ћу ти очи сагледати? Да ли главу наслоиитв иа твоје груди и заборавитш муке? Године се нижу ко карике иа лаицу. • ® Падајући на земљу под бичем јада, иатописмо крвљу градове ш села; испод порушених домова шџиосшмо садш деце наше и мајки уиакажешш тела. Да ли ћу те икада видети? Да ли икада у мојим, твоје дршсатш руке?* ВЕРА БРАНИСАВЉЕВИЋ

„ . . . Мала моја, иако си тако далеко од мене 9 иако пас ра»дваја и простор и време, ти си ипак овде, у мом срцу, љупка и мила као иекад, — јер ја те љубим ... '* Сумрак се лагано провлачи кроз решетке прозора. Фантастичне сенке титрају по грубим зидо« вима собе, стапајући се у тамне иви|!»' 4 чглова. Г .сдим непомично. Посматрам недо* вршено писмо, али су ми мисли дале* ко иза ових сурих брда, тамо на угоку двеју река, тамо где се налази Она. Хгео бих да јој пишем о својој л»убави, хтео бих да јој искажем најскривеније осећаје свога срца, али отза хартија је исувише хладна, исувшне кратка да прими и пренесе све оно шго бих хтео да јој кажем. Да лв да јој пишем даље? Да ш да покушам да јој објасннм своје ми« сли и осећаје? Да ли ће ово дете моћи да схвати ону дубоку и чисту ч»у« бав, онај осећај који ме сагара и уздиже, у исто време, у царство ереће и маште?

позиате. Схватио сам да волим то младо мило биће, то љупко, дражено девојче. А онда сам осетио драж њсног присуства. Када сам уз звуке чаробног тангоа први пут обгрлио љено младо бујно тело, када сам у непосредпој близини осетио опојан мирис недир* нуте младости, осетио сам оно тихо, смирено задовољство, које стишава узбуркану крв, које вољену девојку уздиже на стенен идола. Али јој то нисам рекао, ни тада, ни у неколико касиијих, случајних сусрета. Неколико дана доцније био је њеи рођендан. Позвала ме тихо, стидљиво, вероватно се плашећи да ћу је погрешно разумети. Звуци клавира мешали су се с веселима черетањем младежи, смехом и 1 ихим узвицима, а ја сам ћутећи гледао само њу. Хтео сам да јој говорим о својој љубави, али онај урођени, себични понос није ми то дозвољавао. Желео сам да будем нежам, али сам био хладан. Желео сам да јој тенам, да је мазим, али сам био озбиљан, скоро окрутан. После неколико дана заказали смо састанак. наш први састанак. Али,

Наши официри у заробљеништву у Она је тако млада, она ме и нс чогшаје довољно. Само неколико иута смо се вндели и разговарали. Да ли су ти кратки тренуци били довољни да код ње изазову неки дубљи осећај, нли је то био само тренутни каирис младе девојке која постаје свесна своје лепоте? Срели смо се први пут на игранци. Слушао сам чежњиве звуке музике, посматрао покрете парова који су клизали по глатком паркету, и не сањајући да ће тога дана иаступиги велика 1/рекретница у моме животу. Тада се појавила Она. Блештава светлост поигравала је по њеној коврђавој коси, миловала њеие влажне усие, раскошно обавијала њено дивио тело. Њене очи биле су благе и насмејане. Па ипак у њима се огледала некаква тиха сета, можда израз унутрашње дубине њене душе, а можда одсјај женствености који почиње да се буде у младом девојчету. Задивљено сам је посматрао. Нагон муиткарца, нагон страсти, терао ме је /Да то дивно тело узмем у своје наручје, да кроз звуке музике осетим топлнну свеже младости. Па ипак јој нисам пришао. Да ли је то била.срамежљивост? Не, присуство жене није ме никада збуњивало. Али сам сада. према овој младој девојци, чије благе. нежне црте лица потсећају на невиио дете, осећао извесну уздржл>ивост. Три недеље су затим прошле. Желео сам да је сретнем, желео да је упознам, желео да јој објасним какав је утисак оставила на мене. Али је нисам срео. Дуге бесане ноћи помогле су ми да сам себи објасним своје осећаје, за мене само потпуно нове и не-

Офлагу XIII Б. она није дошла. Чекао сам и отишао. Моја љубав. занос, моји оеећаји, радост, срећа, све се то у један мах претворило у један грч који ме гушио и терао ми сузе на очи. А затим, мој мушки ионос вратио ме у реалност, охладео ме и укрутио. Па и онда, кад ми се писЛено извинила за недолазак ради болести своје мајке, када сам и с друге стране сазнао да је то тако, нисам покушавао да јој се приближим. А изгарао сам од чежње за њом, раздирала ме жеља. Ја сам је заиета волеоИ баш кад сам хтео да је поново иађем, да јој објасним све, да јој кажем шта осећам према њој, ратии оркан прохујао је и поред мене и однео ме лалеко. далеко . . Суморни дани заробљеништва пј>олазе лагано, монотоно, али ниједног момента не престајем да мислим на Њу. Хтео сам да јој пишем, желео да јој кажем да је ова раздал>ина само повећала искреност тонле л»убави, коју сам од првог трену.ка осетио према Њој. Безброј пута заночињао сам писма — увек су остајала недовршена. Увек сам питао самога себе да ли све то има неког смисла, да ли том младом девојчету, које је сада већ зрела девојка. треба да откривам своје срце. да ли треба да јој говорим о љубави? Да ли сам остао у њеном срцу, или је можда успомена на меие већ одавио избледели? Да ли је оно кратко вре•ме било довољно да у срцу њеном остави неки дубљи осећај? Не знам, али се надам, желим и осећам ... Да ли се варам ... или не . . ? Сталаг XII ЗГ. Ђ. Васић

Група граничауа у Сталагу V А. И,з