Коло

9

МЕМЕКГО МОКЈ! С

Те ноћи дворац кнеза Богомила био је сав у светлости. Многе раскошне кочије пред улазом сведочиле су о величини броја званица. Раскошан ватроМет у врту говорио је читавом крају о зна« чају ноћи: кнез је прослављао свој педесети рођендан. У великој, искићеној дворани под је био посу^г ружама. Парови из високих кругова, у раскошним хаљинама, са днв љењем су разгледали величину и израз кнежева богатства. За све време оркестар венециЈаисгсих евирача изводио је свој уметнички програм, расипајући двораном склад класичних мелодија. Кроз двокрилна, златом украшена врата ушао је кнез, у својој блиставој одори. На поздраве племства одговори главом а затим приђе столу и седе у раскошну фотељу. Један од племића иступи на средину дворане и уздигнутим гласом обрати се кнезу:

5 — Кнееже, у име племства, поласкан особитом чашћу, срећан сам што вас могу поздравити у овом свечаном тренутку, желећи Вам дуг и срећан живот! Кнез узврати на поздрав са неколико бираних речи и објави да се настави програм. — Живео кнез! ЈКивео кнез! чу се са свих страна. У дну двораис, на раскошно декорисаној позорници, наступи хор вила изводећи пластичне игре са внчићима љубичица. Солиста ловац, држећи у ру кама стрелу и златан лук, одговарао је гласом који је звонио, откривајући сву величину свога талента. Ирограм се изводио еа пуио разумевања и уметничког смисла. Сви погледи публике били су на позорницИ. И нико није био приметио када је једна прилика у црном огртачу ушла у дворану кроз затворен прозор и у једном еластичном покрету заузела место на великом лустеру. Истовремепо се отворила врата дворане и један од кнежевих слугу приђе кнезу, очигледно ућлашен: — Екселенцијо, странац на коњу изразио је жељу да Вам се ово преда, саопштио је слуга, спустивши пред кнеза запсчаћен коверат. — Иди, заповеднички нрошапта кнез» узе писмо са стола и неприметно напуСти дворану. Под дрхтавом светлошћу свећа, у својој соби, кнез пажљиво отвори коверту и за ужасом и запрепашћењем прочИта две речи исписане крупним црним словима: „Мементо мори!" Испустиваш хартију на под свали се у наслоњачу без речи. Кроз отворена врата терасе улете ветар и свом снагом духну на трокраки свећњак. Крое полутаму одјекну јеЗиви смех и једна приказа у белом ступи пред кнеза без шума и стаде рза геликс харфе опточене златом.

— Ко си и шта тражиш? једва промуца кнез, изобличен страхом. Гледајући га погледом пуним мржње приказа у белом рече: ' — Ја сам жена којој си уништио Живот! —- Нафијада! крикну кнез и покуша да уетаие, али се немоћно сруши у наслоњачу. — Мислио си да се нећемо никада срести! Двадесет година волела сам те неограниченом љубављу. Давила сам се у беди и чекала сам ге. Уверавапа сам себе да ћеш доћи и да гај дан ни|е далеко. Преварио си ме и оставио ме да се са једним дететом потуцам од немила до недрага. Нисам дошла да од тебе. гнусног бестидника тражим милостињу. Дошла сам да те опоменем на оно што си заборавио: ти славиш дан свога рођења а ја дан своје и твоје смрти. Погледај је! рече приказа и показа руком у угао

собе где је са презривим осмехом стајала смрт. — Аветињо! крИкну кнез и замахну мачем. Собом одјекну језив смех и звук покиданих жица. Велика харфа се заљуљала и у паду удари кнеза по челу. Заносећи се кнез приђе вратима и отворивши их сруши се преко прага. Неколико племића притрчаше са боцама вина и са потсмехом излише му их на главу. —- 0, хвала, хвала! захваљивао је кнез. То је само мала несвестица! -— Повређени сте, кнеже! узвикну неко.

Г Ма л^нкостТ рече кнгз и приђе столу- Са великог лустера смрт се презриво смејала. — Кнеже, узвикну један племић, поласкан особитом чашћу, молим вас да мИ дозволиге да овај пехар вина попијем за ваше здравл*е и дуг живот! Дрхтећи од узбуђења. племић принесе пехар усгима и испијајући га до дна погледа у л\стер. Н>егов поглед срете се са погледом смрги и он се без реч-и сруши на под. — Обична и честа појава: кап! рече дворски лекар и издаде налог да се умрли однесе из дворане. Збуњен и уплашен кнез напусти дворану. Кроз полутаму, лежећи на својој постељи кнез није могао поглед да одвоји од велике харфе. Чинило му се да харфа добија живот. Покидане жице њихале се и змИјолико се увијале, гледајући га светлуцавим очима. Раздражен

„Да" — рече Марић,геиерални директор предузећа — ,.то де врло потребно. Као новом детективу предузећа. мОрамо му Испитати сиособности 0 поштење. Према договору, ви ћете то преузети. Петровићу, Ја лично. као стари психолог. имам добро мишљење о њему, али знате како је, сигурно Је сигурно". „Слажем се с вама, господине дИректоре" — одговори секретар Петровић — „и делим ваше мишљење. Међутим, као што рекосте, мала проба нас не стаје нишга и надам ср. потврдиће добро мишљење које обојица гајимо према њему". ч * Директор устаде, оде до касе и извади дебео свежањ новчанина. „Овде има, 200.000.— Ви ћете сутра нестати и дегектив Ерић ступиће у акцију. Извештаје ћете ми слати телефоном". Петровић устаде, узе новац. поклони се и изиђе. Сутрадан у предузећу лом. Петровић се изгубио, директор бесии. Шапуће се о нестану тешких хиљада. У добар час. ето Ерића. Чиновници га с респектом гледају како озбиљно и понос^ио корача директоровој канцеларији. Директор га дочека свечано. озбиљно: ,.Господине Ерићу, велиКа је катастрофа задесила наше предузеће. Наш дугогодишњи секретар Петровић није онравдао поверење које је фирма гајила према њему. Бићу кратак: даиас ујугро, када сам дошао у канцеларију, Петровића није било, а у каси, од које дупликат кључева има Петровић, недостајало је 200.000. — Молим вас да ступите у акцију!" Ерић се поклони: „Учинићу све гато је у мојој моћи, да бих оправдао ваше поверење". И Ерић храбро пође према свом првом успеху, или (ђаво никад не спава!) неуспеху. * Другог дана код Марића је звонио телефон. „Хало! ко је? Петровић? Зар

и ужаснут кнез се диже из постеље, •• бухвати харфу и изнесе је на терасу. Тамни облаци ковитлали се небом. Кашто се појављивао месец из тмастих телеса. Под терасом хучало је море. Кнез закорачи ограду и свом снагом повуче харфу, али је не помаче с места. — Проклета ствар! стењао је вукући последњом снагом. У једном тренутку изгуби равнотежу и, неиспуштајући хар фу из руку, стрмоглави се у море. Са фијуком ветра његов крик прелете преко узбурканих валова, преко Александрије и уђе у сиромашну кућу, где је у полутами на одру посутом ружама лежала жена у белом. На њеним модрИм уснама, уз дрхтај воштанице, чинило се да трепери осмех задовољства. Крај одра клечао је млад човек. Рад. Ж. Илик

већ? То је добро! Но, шта је?" — „Савршен детектив, диван^ изванредан! Одмах ми је наишао на траг. Сву послугу којз ме успут служила, пронашао је, испитао и изгледа да ће ме ускоро ухватити. Кад ме ухвати. објасните му ствар и наравно нека и награда не изостане. Једном речи, чрвек врло способан". Резултатом разговора директор је био врлб задовол>ан". Зиао сам да ће оправдати наше поверење. Захва'љујући мојим психолошким способностима, нашли смо идеалног човека" мислио је весео. После подне је Ерић свратио: „Молсда ћу га ускоро ухватити. Чини ми се да сам на добром трагу". — „У реду, Ерићу. Бићу задовољан ако успете". * И трећега дана био је крај. Јавио је Петровић: „Моје дивљење према том човеку. све је веће. Ухватио ме и налазим се у полицији. Метнуо ме, у ћелију, али после његовог одласка одмах

0 ме пустио шеф полиције, коме сте вИ, како ми рече, све објаснили. Новац ми је узео и, педантног ли човека, оставио шефу полиције признаницу. Очекујте га за нола сата. да вам се јави с новцем. Ускоро и ја стижем". После разговора директор се срећан завали у фотељу, шапчући сам себи: „Знао сам ја то, знао. Психологија, то ти је. То је човек!" То пре подне Ерић сен ије јавио. Ни после подне. Ни сутра, ни за три дана. Ни за десет дана; и никад више. Изгубише се психологИја господина директора, и познавање људи госиодина секретара; изгубио се господин Ерић; изгубило се 200.000.—* м. к.

На насловној страни: Јесењи декор (Фото: М. Ро-глић)

Главни уредник : ЈБуба Јовановић * Уредииштво Македонска 31. Телефон 23-010 * ^ласник и излавач Српск«? ипавачко поедтзеће. А Д. .Тован Тановић Штампа ..ГПтампавија Веогард" А Д з* чанска улипа бр 31 Тромесечна претплл« та 70.— минава. Претплату слати на „Проса А. Д.". Београд. Влајковићева. 8.

Док блага јесеи пада ва реке, аецање пружа двоструко радовољство. (Сшшак; нриватна евојина)

ЈШџшш иљт