Косово : епопеја о боју на Косовом пољу

ПОКЛИЧ.

Ирослави, српска вило струнама гусала мојих Дела и подвиге славних мужева, јунака твојих. Ти, која мишице храбрим још громовном оружа силом Ти, која првога од њих обдари песмом милом! Милоша твога љубимда и ja hy опёвати сада И славног цара, вило, од Крушевца града од јада, Који за веру и српство без кајања гинути оде И мученички венац прими крај Ситнице воде. НЬега и славне јунаке његове државе свете, С којима на јуначку погибао Косову крете, И оно тужно ал’ Србу мило и свето поље Слави, песмопева вило, и буди ми добре воље. Падоше они дични и кости јуначке своје Равницом расуше тужном, на вечну страхббу да стоје, Jep неумитни Усуд, отац судбине и суда, Бејаше решио пропаст њину с Трусбвине спруда. Милоша растави он од халосна коњица Ждрала, Како б’ несавладни јунак дошо до самрти жала. А када дични јунаци Лазови: Владета снажни, Бошко велёжепни, Страхин страшни и Јуже одвёжни. И надё свима Срђа, људомора погледа злога, Противу његова суда, a светећи другара свога, Шћаху покосити војску турску и Мурата славу, Он се у страхотну борбе умеша, мрачни, ломлдзву: Викнув громбвитим грлом затресе небесне своде, И земљу из темеља дрмну крај Ситнице крваве воде. Ужасом порази обе војске. И пребелу вилу, Која пред Лаушем Турке вијаше, згоди по крилу