Косово : епопеја о боју на Косовом пољу

За собом она крете лаве и тигрове гладне, Вукове бесне, шакале и чупаве хијене смрадне. Све то на њега јурну и урлик се до неба диже. Хала котрљава зјала раз]йплзених Шари,у већ стнже. Она на вратима улаз у чаробне дворе пази; Гладну ко њу зајази унутра текар улази. Мучно je Марку бити залога] страшне хале Па трже коплье да га у несите сјури жвале. - 0() Али му она ко перце коплье из деснице оте. Задрхта Марко од ове неслућене јаком страхоте. Па заборави наук, који му вила даде, Него се штитом од преке напасти бранити стаде. Ну она слепо јуриш учини и са штита, Где но je вилина неман под чаробним ведом скрита, Зубима крвавим смаче вео и угледа страву, И стукну дрхтећ è да главу тек изнесе здраву. За њом и друге звери за ждерањем остави пламен. И свака стукну на место и студени постаде камен. 73(> Виде то Марко и скоро од радости проли и сузе, И мину даље пошто кошье са земљице узе. Ушав у двориште за тим пред собом опази ома Девојке лепе до две, робиње богата дома, Koje работају ту у грубом од сукна оделу, Шакама голим вазда авлију метући целу. А мало даље трећа рошава лица и ружна На својој коси воду црпети вечно je дужна. За то и љуте вазда, смотривши смела јунака Загнише с’ на гьга, да им не оде жив из шака, Очи да копају, да га поре и зубима кољу. 740 Познаде Марко одмах њихову опаку вољу, Па им и добаци даре колико могаде брже. Видевши оне ово, свака се натраг трже, И журно граби дар, за којим од вајкада жуди, А Марко даље оде срећнији од свих људи. Али му не беше мило, кад избеже напасти ове, Што се и ово што виде судом и правицом зове. Што ни на овом месту другчије нема правде. Радо би дертан витез кренуо натраг одавде, Да се са парницом својом Усуду и не јавља, 750

107

Косово vi. Невоља у дворишту и на бунару.