Косово : епопеја о боју на Косовом пољу

Драгога господара, када путовати ваља Ради јушчких мегдана преко далеких земаља. Вранчић je диван и лепши од самога силног Ждралина, Макар да овоме нема равнога коњица ина. Вранчић то зна и, као мило размажено дере, Поносно бориштем игра и ногама плете и вере; eioГлавом узмахује лепом и гривом потрбсује китном, Пркосећ тако Ждралину на мегдану увек добитном. Вук пак у оклопу златну, суморна лица и чела, Стёгом јуначке руке умнрује коњица смела. Мамузом оштром га уз то кадкада join опомёне, Ко му je госа и куда немиран треба да крене. Сабља о гьегову бедру, наслеђе то му je славе Старих времена кад Новак Гребострек поведе лаве Србије, храбре и љуте, противу Азије горде, Сатирућ тамо турске дотле непобедне хорде. 620 Тада и војвода Младен, младић у снаге цвету, Прослави име српско и своје у далеком свету. Страшног јунака Замну са планине свете Ливана Посла на истину Богу, бијући с гьиме мегдана. Те му оружје доби и сабљу старином славну, Коју Саладин султан паса у времену давну, Када над Азијом сила његова шираше крила. Запис и сада на њој казује, чија je била. На штиту лав je Вуку, те, гьегова дома знамење: У скоку значи славу, која се на више пење. 630 Знамење исто на златном и сведеном бојноме шлему Казује никог да нема равное по господству њему. Ватрена алема два у очима севају лаву. Црвене боје челенка и перје у кићанку праву Високо дигнуто, боје огњене, знаци су јасни, Да се не бије шале Бранковић плахи и страсни. Оружју оба вични и одбрани одбише лако Сечива рез док није својега циља ни тако. Милош се сабљом загна левоме рамену Вука, Али у истоме трену се овога спремна рука 640 Подиже с лавом на штиту и ударац у страну стукну. Огањ из челика тврда млазом уз оштрицу сукну, Али без штете Вуку, који се не збуни тиме,

125

Косово vu. Вуково оружје.