Косово : епопеја о боју на Косовом пољу

Издаде сабља ковна по пеку десницу јаку. Овдена прште штит а онамо шлем на глави, Тамо се витез кониц на меканој испружи трави, Овдена кићено перје одлете шлему са врха, Тамо челенку сабља оштридом кобно скрха. 570 Један у препоне зглоб са коњица погођен паде, Другоме удар у раме зададе боле и јаде Дуго и с напором сваким соколн бише се сиви Вештини, снази, јунаштву сабор и царе се диви. А када готовя бише: цареви зетови смело Пођоше тада да славно и ратничко изведу дело. Готов je Милош и знаке Лазара цара узевши, Шлем са два рога на штату, тиме показати хтевши, Да се за славу само својега цара биj е, Нити визиром хтеде лица јуначког да крије 580 Стаде пред Вука, чија старија много слава Беше и који носи на штату у скоку лава. Стасит и угледан витез на коњицу Обилић стоји, Он ког се често цела противника војска боји. Китно му перје сенчи орла на злаћену шлему, Беле и плаве боје најлепши украс je њему. Ждралин од кошије брзе још немиран игра и фркће, Копитом копа а грива од потреса несташна дркће. Огањ из ноздра му сукти а око му пламеном сева, Тако ме парцу мучно на мегдан ко одолева. 590 Али и Бранковић кожа од мегдана добра имаде: Вранчића чила, за кога нико јунаку не знаде, Разма за чудо и причу Вида му сестра мила, Која му трудом и руком одхрани парипа чила, Нејако ждребе без мајке докле јој беше у брата. А када оно у силна и помамна израсте хата, Она даноноћно њега још и брижљивије пази: Три пут у харове дату, три пут обноћ му слази. Коњиц je овај вранац, без белега, лепшег да нема. Сестрица мила за мегдан на Косово брату га спрема, 600 Звезду од алема драгог извезе i-ьему на чело, Сјајем да силним засёни око противнику смело. Везену видру од срме она му стави на груди, Да му од скока игра и звектагьем шумним да буди

124

Косово vu. Милош и Вук.