Косово : епопеја о боју на Косовом пољу

Четири добра дужином пољем се равним џилита. Огањ из ноздра му изби од огњена силнога даха. Полете напред ко муња над облаком брза и плаха, 530 Докле и престиже гонце и Џемили први стаже. Несташни Ненад кошьем завесу свилену диже, Не би ли згледао тамо са чаробна истока звезду, Не би ли видео, да л je голубица бела у гњезду. У том и Орловић, за ньим Мирко и други приспёше. Сетан и жалостан данас Алекса последней беше. Награда одмах се даде. Џемилу Ненаде узе. Њену друтарицу Хајшу, не xajyh ништа за сузе, Koje због растанка кобна за госпођом својом проли, Koja je више него рођену сестрицу воли, 540 Орловић доби, а дивног вранчића арапске крви Задоби Александар, ако и не беше први. Последња игра јуначка свему и круиз и дика. На ред je дошла: борба храбрих с оружјем војника. Двадесет четир Јунака опрему целу убојну Вргоше на се као на праву да пођоше војну. И како коме жрёбе и срећа протйвника даде Тако и један према другоме оружан стаде. Једино зетови славног Лазара жребе не вуку, Већ ради свађе жена гиздавих данас се туку. 550 Охола Мара, сестри милог нагрдивши војна, Записа крваву ружу јој таком врх образа гојна. Румена Вукици крвца прсну на светињу недра; Побеже осмејак с лица а понос са чела ведра. Сузна и жалосна она дочека војна из лова ; __Мрети од туге беше верна му љуба готова, Што јој, у пламену страсти, сестрица назва Мара Кобиловићем рабра и последњим слугом у цара, Љута, што Лазар више Милоша љуби ко сина Него ли њенога Бука севастрократорског чина. 560 Докле се даде знак, и железне лесе две се Кретоше једна другој, и земља од тутња се стресе. Прасну о тврди оклоп челика оштрица љута, Пови се зглобави панцир под ударцем топуза крута. Кошье с’ лакометно сломи где ком у руци јунаку.

123

Косово vu. Двобој.