Косово : епопеја о боју на Косовом пољу

И када овај оде ко авет кроз поноћне страже, Да господару покорност јеничара младог покаже: Омер у трену ока сабљу бријбткињу паше, Опрему бада на се и коња од мегдана јаше, И оде, гадну завист да очима више не гледа, Право јунакињи натраг, да joj се без боја преда. И када запучи зора и позлати исток плави, И он се богом сеји својој на уранку јави. Рече joj, да he да je служи до хладнога гроба : Нека га прими по вољи за nò богу брата ил роба. А да јој тврде воље и озбиље покаже меру: Примиће врло радо и Христову пресвету веру. Весело кликнуше дичне ратнице то када чуше, Плануше живом жељом да душмана охолог сруше. Па раде скорој борби и страшном на Косову лому, Одоше с младим јунаком Војсаве славноме дому, Да се од труда и рана даље од турскога стана Одморе и окрёпе убојнице два три дана. 390 Али да манемо лепе, нека се нерадом сладе, Па да се питамо шта je од Мусића невесте младе? Како je њој у чети гьенога милога бана? Да ли се не каја вајна можда join првога дана, С наглости своје шта чини у заносу пламене страсти? Да ли бар јако разум над срцем има joj власти? Пошавши сетан и мучан због љубина јада Стево, Крете од Мајдана златна Крушевцу беломе лево. Да се са четом својом ујаку јави милом, Да' га на путу стнгне и с гьеговом здружи се силом. 400 Али га зсдес неки на кораку свакоме прати: Његова војска и даље од спорости све нешто патн. И он се, срдит на судбу, љубине туге сећа, И држи, да га за то лоша не оставља cpeha. Сплна олујнна она, што начини големих јада Лазара војсци, од које цела му хтеде да страда, Војводе Милоша да joj не беше знања и свёта, И на њ се наврзе клета, да намеру тему омёта, Да му препрёчи пута, камо га дужност води, Да га у верности куша, с којом пред Лазара ходи. 410

202

Косово XI. ОмЕР СЕ ПРЕДАЈЕ ВОЈСАВИ.