Косово : епопеја о боју на Косовом пољу

Она на земљицу црну лицем бејаше пала. Ал’ да би дигла главе и Hà ноге замамне стала, Те да покаже и друге похлапним купцима дражи : Сурови слуга Арсланов камџијом дићи je тражи. Ударац сваки бича исписује црвене змије По леном телу и јадна девојка ко гуја се вије, И вриском прати бол од којега премире јадна. Али не устаје ипак по вољи диндушмана гадна. 260 Иво je не би ни позн’о у прашину сваљену тако, Али у часу, кад се тржишту беше примако, Арап je ошину преко снежане пребеле пути, На што се она, да удар одбије страшни и љути, Изви и руке пружи пред звизгаву камџију обе, Лице јој згледа Иво и задрхта сав од страхббе. И прво што му паде Hà ум, бејаше, да ома Прекине страшни јад од којега умире мома, Наготу гьену да скрије од погледа гнусних те руље, Па да са сабљом тражи рачун од Арапа хуље. 270 И не знајућ шта чини од себе у кобноме часу, Трже кабаниду тешку и копче и гајтане расу, Па je са себе скиде и баци врх јадне девбјке, Наготу њену сакри и бедра и снежане дојке. Авај шта учини јунак да од Бога милога нађе! Како ће сам у пропаст своју без спаса да зађе! Jep га у истоме часу кад робињу спасе од срама Издаде Турцима слика шегова витешка сама; Засија Иво у руху сјајну са сабљом о бедру Као за горицом сунце на јутру осмешљиву ведру, 280 Онде међ Турцима, међу вуцима жеднима крви. Најгора шуша скочи сада јунака да смрви. Заиста, сви који онде на окупу залудну бише, Мануше трг, за робље већ и не питају више, Него се склепташе на њ и настаде гужва и граја. Нови навалите Турци сада и с другога краја, Те и зарббише Ива као но презрена жбира. Ал он, ко да га ништа цела галама не дира, Као да не зна, да je толико близу до гроба ; Прехвалом само занет, пита за цену роба. 290 И кад му казаше, срећан, да je откупи за благо,

214

Косово Xu. Иван заробљен.