Косово : епопеја о боју на Косовом пољу

„Праведан гњев je ваш на душмана исламу мрска, Увреда нанета нама доиста ретка и дрека. Праведно освету тражи воља једнодушна ваша. Треба да гинемо где се светиња окаља наша. Али на зољу једну, макар и препуну једа, Подићи војску и народ, прилично смешно изгледа. Мала je заиста хвала погубите једног јунака, Који без одбране паде читавој војсци шака. Ja тражим други суд и правду од оваке бољу. Нећете тиме у војске за бојем увећати вољу, 380 Која за њиме жуди надом у победу јака. Пресуда така није достојна наших јунака, Тим пре што исти Срби дадоше пример бољи, Када у Крушевцу й ja не делах њима по вољи. Сам je наредио Алах и његова мудрост бескрајна, Kojoj je знано све за нас што je чудо и тајна, Да ови слепи људи учине дрско дело, И да пред чељусти лаву главу излагају смело. Животом плаћа се таква сулуда игра и шала. Али je ништавна таква за Мурата једнога хвала. 390 Погубив Србе ми би о слабости сведоцбу дали, А ради тога за цело на Косово нисмо се збрали. „Турци се боје Срба“, они he на то да веле. Ja тражим, да се њима покаже све што год желе. Нек je и истина да су жбири и уходе ово, Што ништа није страшно у рату a најмање ново: Ja питам, чега има. шта би ми требалн крити? На против, ми ћемо њима и сувише искрени бити. Војска што стрепи од жбира никаква војска вам ннје. Слабији само немоћ и неспрему своју крије. 100 Тако ja мислим, то тражим, и тако се евршити мора. И враћам оружје Србу и његова гојнога дора, И пре hy пасти ja од оштрица сабаља ваши, Него ли дати, да гину гости под заклетвом наши." И као после треска и тутња и заглушка лома, Кад се полако стиша јека удаљива грома, Док je и нестане cà свим; тако и узбуна ова Разгали с’ тихо на разлог Бајазита мудрога слова. Управљач битака силни, научен да му се слуша Његова увек, узалуд моћи јачину не куша. -ПО

217

Косово XII. Бајазит одбнани Србе.