Косово : епопеја о боју на Косовом пољу

И шуте овце о земљу поради беса и грозе, 450 Докле понајбољој двизги гојазну грбину преби, Па кад на кострешна леђа рунату бацивши себи, Одскаче широким пољем. да пород понаучи млади, Како се гаси на гојну месу жестйна од глади, А за гьом плахи пастир, одоцнио, трком се диго, Не би ли оружан како мрску штеточину стиго, Драги иметак да отме, и незвана госта да смлати: Тако и Туркиња, да се са ловицом дреком наплати, Срчаној лавиди равна за мегдан и битку готова, Потече пољем, да отме драгодена Српкињи лова. —; ■ 460 И као облака два по плавоме небесну своду, Када се, буру и тучу носёЬи, погонити оду; Тако и пољем до два од праха се облака гоне, Када се Туркиња љута за Војсом у потеру ноне, Док их пред очима војске, која се не маче с места, Далеко тамо на крају равнога Косова неста. Шта he са храбрима бити и куда одлетеше тако ? Пита се свак ал ником није погодити лако. Ни оне саме не слуте, како he нй крај изаћи, Како he ненадни јади обе плаховите снаћи, 479 Када јуначки мегдан крвнички оне подёле И када једна другој очију згледају стреле, Не знајућ с киме битку започишу љуте и кивне, И да су обе жене вилинскн лене и дивне. Ни Равијојла вила пеембпева весела моја Не he да каже, шта he изаћи из овога боја, И чим he да се еврши Туркиње млађане мазда, Ma како да je молим и преклињем за то ja вазда. A ja се бојим за миле и дивне лепбтице обе, Кад се на мегдану скобе препуне беса и злобе, 480 Лер колико je једна руком и мишнцом снажна, Толко je друга дрека за напад и ерца одважиа; Колко je Српкиња живља, толко je Туркиња дивља, Колико прва отпорна, толико друга осбрна. Колико једна јача; друга не преза од мача, Колко je Војсава журна, толко Зелфйда je бурна, Колико једна може делити мегдана дуга, Толико брже га уме евршити она друга.

219

Косово XII. ЗнлфидА гони Војсаву.