Косово : епопеја о боју на Косовом пољу

Чекаше једном коња о дану њихова Спаса, Пасмине да би заврго од његова халосна паса. „Имаде омицу Милош вижлу и дивнога строја, Злаћена кано сунце длаке бејаше јој боја. 410 Хитра, к’о стрела брза, лакога крона и скока, Ватрене ћуди, к’о муња сјајна и пламена ока: Она с’ о Спасову дану тада на роснатој стази Разигра тамо где крилат парип на пашу слази. И види чуда! таман из злаћена својега двора Најави бајно лице и запучи рујевна Зора, И исток поче да трепти у румени и да светли, И нови огласите данак весници Зорини петли: Кад се из дубраве мрачне из пусте сенбвите горе Најави жељени парип, љубимац гиздаве Зоре. 420 Диван и ерчан беше, ко змија се пёда и вије; Кроз дамар сваки му снага брже и силније бије, Омицу када спази, како се игра чила. Заржа силан и разви на рамени дивовска крила. Милош из прикрајка мотри и диви се стасу и снази, Ал’ и на стоку своју брижан без душе пази. Jep je баш најтеже јаком, да омицу лепу сачува, Пошто je крилати ждребац свик’о, да увек угрува Кобилу сваку одмах, те плод још мртав да затре. Тако и тада златбдлаку ждребицу хтеде да сатре. 430 Али домишљати Милош брзо из заседе скочи, Неким оглёдалом ждрепцу засени ватрене очи. Виком и лупом га збуни, те жртву озлбјађен ману: Побеже без обзйрце гори у стрмену страну, Никад на ливади више људима да се не јави, Нити да заигра крилат по цветној и мирисној трави. „Тако до коша Ждралйна Обилий дође свога, Силног-и јакога снагом а бржих од вихора нога. И што je главно : нигде рашен он бити не мбже, Сабља и стрела к’о перје одлсћу од шегове коже. -140 Једино копите xohe на најмању грудву да згрува : За то их Милош плочом трогубом сребрном чува. „Мач пак и стрелу од гвожђа из ведрога неба пала Скова му од ковача некаква проклета хала, Што се у шпшьи мрачној од људи под Озреном крије.

Косово ii. Прича о Мнлошеву Ждралину.