Косово : епопеја о боју на Косовом пољу

ТРЕЋА ПЕСМА

Војска се српска сабира под Крушевцем. Ту су поред осталих Владета Вуко вић и Лауш, Љутовид од Љубљане. Њега прати вила Светлана од Постојне. Мусић Стеван оклева, Његова љуба Драгојла одзраћа ra сваким могућим начином од нута, па кад ништа не помогне, она преобучена и сама пође на Косово. У томе и Марко Краљевић, срдит на судбу и очево проклество, диже се Усуду, да пита њега, што му je таква судбина? Научен билом савлада халу Потајницу, која чува врата Усудова царства. Скаска о џину Јакомиру.

Крушевац, стони град на Расини жуборној води, Зборно je место војске из Србије деле што ходи Лазару витешком дару под заставу часну и славну, Да je на Турчина крене Косову пољу равну. Моравом доле и горе и дужином поља плодна, И страной Расине докле разница допире родна Народ нагрнуо, да и земља под теретом стење. Брдо за градом, што се у вис полйгйно пење, Безбројно, непреглёдно покрило бело шаторје, Исто к’о јата белих лабуда даљно обзбрје. Светло оружје и дивни од сребра и злата панцири, Челични оклопи, модре кациге, сводни визири, Украси сваке врсте, челёнке и нојева пера, Срма и злато и бисер, коме се не зиа ни мера; Све према сунцу сија и бљешти да очи засёни. Дивна je војска и дивни су борци јунаци њени ! Коњи им силни једва, везани спонама, стоје, Вриште и ржу и ноге опиру одморне своје,