Косово : епопеја о боју на Косовом пољу

Троредбзуба чељуст крвава страшно јој зева, Жалац из грозна ждрела дворез и ватрен сева. Таки се ужас дружи с његовом витешком сликом, Душмана када погна по бојишту мачем и кликом* Тако пред њоме стоји дичан и погледа блага, Така се створи слика његова мила и драга. И преко свега његов пољубад први и свети Осети, како на уста њена уздрхтала слети, 570 Како из мртвила прену стру]ёвитом силом јој жиће. Она се трже и мило ишчезе пред њом биће. Ничега нема, све беше Омана пустога сана; Нестаде драгог а оста на срцу дубльа join рана. Само још заручни прстен сто]и на своме месту, Којим он дарова некад пресрећну милу невесту, И страсно љубити њега на руцн уздрхталој узе. Нове низ образе бледе грунуше потоком сузе. Богато драги спомен водицом срца свога Зали већ незнано кој пут од часа несрећнога, 580 Кад je судбйна страшна сустиже јадну и тужну, Те ми од срећне девојке несрећну створи сужну.

Косово и. Прехвала у ропству.