Кроз сјај и сенке рата

НОЋ НА ОБАЛИ БРЕГАЛНИЦЕ

Тринаеста година није ме одвела старици Koja ми је ушивала амајлију оне лепе септембарске ноћи. На Овче Поље је дошао наш пук. Тамо смо предосећали све оно што има да дође. Јунска ноћ под јужносрбијанским небом, када по сазрелим њивама зричу зрикавци и певају песме пуне љубавног бола младе Јужносрбијанке. Били смо у логору према Штипу, недалеко од Брегалнице. Брам... драм... загрмело је у ноћи. Посилни, ордонанси, дежурни, пожарни, размилели се по логору. Запевали су пушчани плотуни. Брам... драм... реметили су ноћну тишину топовски пуцњи. Господине мајоре, Бугари су извршили напад, ушао сам у шатор команданта батаљона. Напад?!... Јесте. Мајор Милан Миљковић протрљао је сањиве очи. Кроз жуте златне њиве јурили су ордонанси коњаници. Бугари су напали!... Логором се разлегао знак на узбуну. Пукови су били под оружјем, недалеко од нас бајонети су шкрипели по људским костима и проламао се ваздух од пуцњаве. У строју је очитана молитва. Помолили смо се