Кроз сјај и сенке рата

20

ска официра. У предвечерје сам морао да се пбвлачим. На Гучеву смо провели до краја октобра. Онда је настало наше опште повлачење. Ја сам одређен да примим 4 чету 3 батаљона 5 пука. Код ваљевске Каменице задржали смо се. Снег. Сагао сам се од песме залуталог пушчаног зрна. То залутало. зрно ранило ме је у главу. Рана је била лака. Кренуо сам са војницима да одбијем један непријатељски напад. Успели смо. Али, опет повлачење. Под борбом повлачили смо се до Рудника. Ту смо стали. Појачање у артилеријској муницији подигло нам је још више морал. Деветнаестог новембра увече дошло је наређење за офанзиву. Изјутра, двадесетог, пошли смо у напад. Ја са четом у првом борбеном реду. Непријатељ се није ни надао нашој контра-офанзиви, која ће почети у. свануће. Код села Шилопаја наиђох код крајних кућа на два сељака. Наилазе из воћњака, са секирама преко рамена, у нашем правцу. Куда ћете људи? Послали нас Аустријанци да видимо где је наша војска, —■ одговорише ми. Послао сам их у нашу позадину и продужио ка непријатељу. Био сам са потролом претходницом. Приметих и једну жену како изађе из млекаре. Носи у великој чинији сира и кајмака. Снашо!... Снашо!... позвао сам сељанку полугласно. Уплашена жена приђе ми: Немојте, деца су ми у кући... Ситна деца и они.... Колико их има?